Савремене археолошке тенденције
Као и све друге науке, археологија је од времена свог постанка до данас, прошла бројне развојне фазе, које су је мењале, како са аспекта њеног практичног деловања, тако и са теоријског аспекта. Њен циљ је увек био исти: откривање људске прошлости путем дешифровања материјалних остатака. Људска прошлост је веома сложен предмет проучавања и захтева озбиљан, мултидисциплинаран приступ, па се археологија данас не може замислити без мултидисциплинарности. Она је свакако друштвена наука, али наука која се, попут географије, темељи на емпиријским методама и моделима природних наука.
Археолошка налазишта могу се наћи похрањена на дубинама од неколико центиметара до неколико десетина метара, бивајући изложена акумулацији земље, уз стално деловање ветра, воде и животињског света. Докази о њиховом постојању могу да се појаве случајним открићем фрагмената керамике на површини земље (често приликом орања), или открићем делова објеката приликом грађевинских радова – када се уклони површински слој земље. Као алтернатива, данас се многа налазишта откривају наменским извиђањем региона, било да се ради о снимању из ваздуха или са земље. Непланско археолошко истраживање, без претходног рекогносцирања, данас је у археологији незамисливо. Сваком археолошком истраживању претходи озбиљан посао који укључује просторну и временску детерминацију локалитета, затим одређивање типа локалитета и његовог окружења. Таква сазнања стичу се како прикупљањем површинских археолошких налаза (рекогносцирањем), тако и проучавањем литературе, чиме се добијају корисни подаци о претходно ископаваним локалитетима истог или сличног типа.
Археолошка проспекција као скуп метода који служи проналажењу археолошких локалитета, замајац је добила након великог продора природних наука у археологију који се везује за 1946. годину, када је откривено датовање помоћу радиоактивног угљеника 14C. Као последица овог продора, настале су нове методе проспекције. За њихово спровођење било је потребно мање времена, што је веома значајно, како са финансијског аспекта, тако и са аспекта брзине којом се одвијају археолошки радови.
Геофизичка испитивања примењују се у археологији од 60-тих година XX века. Од тог времена, државе које имају богату археолошку праксу, развијају традицију употребе геофизичких метода, превасходно у сврхе проспекције. Ускоро је осмишљен и термин археогеофизика, објашњавајући једну грану археологије чији је главни задатак потрага за похрањеним археолошким структурама.
Геофизичким мерењима региструју се аномалије у земљишту, при чему је важно утврдити њихово порекло, односно интерпретацијом их везати за одређене природне или вештачке узрочнике. Предност геофизичке проспекције је у томе што је употребом портабилних инструмената могуће, без опасности од уништавања археолошких остатака, сакупити велики број података са испитиване површине.
У духу модерних археолошких истраживања, 2006. године изведена је и геоелектрична проспекција на праисторијском локалитету Феудвар код Мошорина. Испитана је мерна површина димензија 6x20 m да би се утврдило да ли танки земљани покривач крије слојеве старије од бронзанодобне ватинске културе. Детаљније... 
(Тијана Станковић – Пештерац)