Састрица (Lathyrus sativus L.)

11.03.2015. | Археоботаничка башта

Састрица (Lathyrus sativus L.)

Морам да признам да састрица има најлепши цвет у археоботаничкој башти Музеја Војводине – барем до сада. Али, вероватно ни мени, као ни многим житељима праисторијске Војводине није могло бити јасно да конзумирање плодова биљке која има овако леп цвет може да доведе до парализе доњих удова код људи? Вероватно је то и један од разлога зашто су је и даље узгајали. Данас, међутим, узгаја се углавном као храна за стоку.

Франциско Гоја, Захваљујући травастом грашку, акварел

Током Шпанског рата за независност од Наполеона састрица је била главни састојак сиротињске хране. Франсиско Гоја је ову храну овековечио на једној графици. На слици је приказана сиротиња која преживљава ратне године на каши направљеној од брашна састрице. Једна особа лежи на поду, већ обогаљена од конзумирања ове биљне културе.

Састрица је махунарка која је почала да се узгаја још пре 12.000 година у Турској и Ираку. Међутим највећи број налаза из неолита потиче са Балкана: Грчке и Бугарске. Код нас у Војводини, угљенисана семена су пронађена у бронзанодобним слојевима на Феудвару код Мошорина, гвозденодобним слојевима Градине на Босуту. На оба ова праисторијска насеља имала је другоразедан значај међу мехунаркама. Додуше, тешко је рећи да ли сви налази могу да се припишу састрици или њеном дивљем сроднику Lathyrus cicera L. – вероватно прогенитору састрице. Семе састрице има карактеристичан изглед – налик је секирици. У пет сантиметара дугачким махунама развија се од један до пет семена.

Биљка састрице је способна да фиксира атмосферски азот, те је као „зеленишно ђубриво” била посејана у августу 2013. у археоботаничкој башти. Састрица је једногодишња зељаста биљка, вегетациони период траје 80–110 дана. Састрица јако добро подноси сушу, отпорна је на штеточине, укључујући и складишне инсекте. Пуна је беланчевина, али у семенкама садржи јаке неуротоксине – оксалилдиаминопропионску киселину (ОДАП). Ова аминокиселина делује на кичмену мождину; уништава живчана влакна код људи, али домаћих животиња. Уколико плодови састрице чине више од једне трећине оброка, редовним конзумирањем долази до хроничног тровања људи које се назива латиризам. Осим састрице латиризам могу изазвати и остале биљаке из рода граора (Lathyrus), али и грахорица (Vicia). Смртност услед тровања износи око 30%. Зато у исхрани семе биљака састрице не би требало да учествује више од 5%. Да је латиризам био познат и у старом свету указују наводи Хипократа о овој болести који датирају из 46. г. п. н. е. Међутим, добра вест је да се неуротоксини могу већим делом испрати из семена састрице – кувањем семена око сат времена уклања се и до 70% токсина. Да су ово знали и људи у неолиту указује један случајни налаз у северној Грчкој.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар

Powered by

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar