Луле у Музејском комплексу Кулпин

.

Када кажемо лула прво на шта помислимо је „лула мира“, на храброг јунака цртаних филмова Попаја, на Шерлока Холмса, на старије људе како седе и држе лулу у устима... признаћете има много асоцијација.

Прве луле су се појавиле у 8. веку п. н. е и биле су глинене. Оне су биле једноставних линија. Временом су мењале и облике и материјале од којих су прављене. Постоје луле од дрвета, морске пене тј. стиве или мершама, порцелана, метала. Од малих до великих, различито украшаваних, једноделних или из више делова.

Луле су служиле за пушење дувана чија је постојбина била Америка. У Европи је пушење луле као најраспрострањенији начин коришћења дувана било до друге половине 19. века. А онда су „на сцену“ ступиле цигарете. Данас се ситуација променила, узимајући у обзир да постоје и електронске цигарате.

Лула се састоји од следећих делова:

Малтери као носачи римског зидног сликарства

.

 

Рестаурација римске фреске, III и IV век, наношење малтера

Чињеница да су до данашњих дана очуване римске фреске, говори нам о њиховој квалитетној технологији израде, која је имала своју изражену поступност и систематичност.

Етрурска архитектура у свом касном добу употербљава малтер. Додиром са Картагином од III в. п. н. е. уводи се ово везивно средство у римску конструкцију и од тада малтер игра значајну улогу у грађевинарству Рима. Малтер се употребљавао као подлога за зидно сликарство у римским кућама, а прављен је од гашеног креча (калцијум-хидроксид) као везива и песка, цигле различите гранулације, ситног камена као пуниоца. Да би се осигурало добро везивање малтера дуго се држао у мокром стању. Таквим постепеним сушењем, добијала се на површини малтера прозирна и врло тврда скрама калцијум-карбоната. Римски креч је имао у себи доста калцијум-хидроксида, тако да је под утицајем угљен-диоксида прелазио у калцијум-карбонат. То је тај фин и прозиран слој на површини зида, који у себе веже пигмент и зид чини водоотпорним. Креч са пуно калцијума се добијао печењем белог, тврдог кречњака, искључиво на дрвима и на строго контролисаној температури. Тако добијен негашени креч се гасио у јамама, са додавањем воде уз мешање. Према тадашњем закону креч је морао да одлежи у кречани три године.

Један мали дечији портрет – велика инспирација за Уроша Предића

.

Милеса и Зорица Антоновић, Панчево

У збирци Грађанска ношња, у Музеју Војводине чува се велики број портретних фотографија насталих у периоду од друге половине 19. до првих деценија 20. века. Оне сведоче о култури одевања грађанског друштва, али и о развоју фотографског заната и о настанку фотографских атељеа на подручју данашње Војводине. Тако се у збирци налазе дела првих фотографа на овом подручју – Иштвана Олдала (Велики Бечкерек) и Георгија Кнежевића (Нови Сад). Осим портрета грађана, како појединачних, тако и парова и групних портрета, у збирци су заступљени и портрети деце. Међу њима се посебно издвајају портрети које је радио Јосип Сингер, Јохан Рехницер и Стефан Вулпе у Новом Саду, Карољ и Иштван Рехницер у Панчеву, Егитиус Даненбаум у Сремској Митровици, Вацек и Гатер у Земуну, М. Ботлик у Суботици и други. Сваки од сачуваних портрета својеврстан је извор за изучавање дечије грађанске одеће, која је у основи била пресликана одећа одраслих у одређеном периоду, само што је знатно поједностављена и прилагођена дечијем узрасту.

Филмска звезда из музејског парка – тенк „Шерман“ М4А3Е4

.

Тенк „Шерман“ М4А3Е4, Збирка оружја и војне опреме,
Одељење савремене историје, Музеј Војводине.
Фотографија: Александар Бошковић

У једном периоду „хладног рата“ Југословенска народна армија била је једина војска у свету која је у наоружању имала и совјетско оружје и војну опрему, и оружје и војну опрему пореклом из држава чланица НАТО-а. Разлог за то био је прекид односа ФНРЈ и земаља тадашњег Информбироа, јуна 1948. ЈНА је од раније, још од 1944, имала у наоружању совјетско оружје и оруђа, a још од раније и извесне контингенте америчког и западноевропског оружја добијеног као војна помоћ. У погледу стрељачког оружја доминирало је, ипак, домаће оружје, у тада још стандардном калибру 7,9 мм Маузер.

Марија–Мара Малагурски – још једна од седам жена посланица на Великој народној скупштини 1918.

.

Марија – Мара Малагурски (1894–1971)

Марија Мара Малагурски рођена је у Маријатерезиополису (Суботици) 20. 12. 1894. године, од оца Јосипа и мајке Кристине. Њен деда Ице био је истакнути буњевачки трибун и оснивач буњевачког културно-просветног друштва Пучка касина (1878). После основне школе наставила је образовање у Штросмајеровом заводу у Ђакову, а потом у Вишој женској школи у родном граду. Енглески језик учила је у Лондону.

Родољубиво и слободарски васпитана, бавила се културно-просветним радом са којим је хтела да подигне ниво образованости и националне свести код Буњеваца и посебно Буњевки, која је дуго била институционално потискивана од аустроугарске власти. С тим у вези, пред Велики рат основала је Буњевачко католичко девојачко друштво и Дилетантско друштво (1911). Од школовања непрестално се бавила књижевним радом,  етнографијом Буњеваца и еманципацијом жена, како кроз књижевни рад тако и личним примером. Сматрала је да је кључно у борби за еманципацију жена образовање и култура. Своје текстове до 1918. објављивала је у буњевачком листу Невен под псеудонимом Невенка.

У сутону Првог светског рата и попуштању стега власти над народностима у Угарској, српски и буњевачки прваци почели да се организују у циљу стварања свог политичког тела. На позив Српског народног одбора у Новом Саду као централног политичког органа Срба у војвођански областима, односно Банату, Бачкој и Барањи (БББ)  у Суботици је 10. 11. 1918. основан Буњевачко-српски народни одбор (БСНО). Овај одбор је потом на позив СНО организовао збор на којем су изабрани посланици за предстојећу скупштину, између осталих и Мара Малагурски заједно са друге четири жене посланице. Овај инцидент у политици и борби за женска права био је јединствен не само за војвођанске области (Банат, Бачка и Барања), већ и за Европу у којој женска политичка права нису постојала. Потом је учествовала на Скупштини Срба Буњеваца и осталих Словена 25. 11. 1918. у Новом Саду, на којој је проглашено отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији. 

После ослобођења и уједињења у југословенску државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославију (од 1. 12. 1918) била је и надаље активна у друштвеном и културном животу. Један је од оснивача Буњевачке просвитне матице (1927). Учествовала је на чувеном Словенском балу у Београду. Сарађивала је у бројним књижевним и научним часописима: Књижевни север, Вардар, Мисли, Гласник Југословенског професорског друштва, Буњевачки календар, Буњевачке новине. Писала је књиге о буњевачким обичајима и народним ношњама, неколико приповедака и један позоришни комад. Најпознатије дело Маре Малагурски је приповетка Вита Ђанина за коју је добила награду Српске краљевске академије Цвијета Зузорић 1928. године. Била је члан Управног одбора Кола српских сестара. Од 1929. године живела је у Београду и Новом Саду. Удала се 1919. године, за Драгослава Ђорђевића, професора, сенатора и бана Дунавске бановине, са којим се 1929. преселила у Београд. После Другог светског рата била је члан Друштва књижевника Србије. Упокојила се у Београду 9. 7. 1971. године.

Музеј Војводине, односно његово одељење Музеј Присаједињења 1918, у својој збирци Портрети знаменитих личности 1918, поседује портрет Маре Малагурски. У питању је дело академског сликара Миле Кулачића у техници уље на платну.

Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос-историчар

 

„Ко није тучен, није ни научен“

.

Кажњавање ђака стајањем испред табле

Данас је готово незамисливо да дете дође из школе и исприча да га је учитељ истукао. Некада је, међутим, батинање ђака био потпуно легалан и опште прихваћен образовно-васпитни метод. Тада су настале и пословице: „Ко није тучен, није ни научен“, „Дијете небијено, слабо одгојено“, „Батина је из раја изашла“.

Батина је царевала још од самог оснивања првих школа. Образовање и дисциплиновање било је незамисливо без каштиге (казне). Свако непримерено понашање, другачије мишљење, па чак и незнање подразумевало је кажњавање, а казне су биле ригорозне – шамари, прут, шибање, фалаке, клечање на кукурузу, школски затвор. Из садашње перспективе такав приступ васпитању је био крајње суров. Изводи се закључак да је заиста било болно бити ђак.

Ликовни израз римског зидног сликарства

.

Римска фрска са арехеолошког локалитета Врањ (Хртковци) III и IV изложена на сталној поставци музеја Војводине

О Римском сликарству се може говорити на основу сачуваних зидних слика, посебно у: Помпеји, Херкуленији, Риму, Боскореалеу. У садржајном погледу то сликарство је потпуно ослоњено на хеленско, док је у стилском погледу та зависност нешто мања.