Једна прича о дозидницама

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Крај 19. и прва деценија 20. века доносе, поред промена у друштвено-економским односима, велико социјално раслојавање становништва. У жељи за модернијим начином живота градско становништво, а постепено и сеоско, успева да осавремени изглед својих кућа, па тако и кухиња. Подразумевала се измена намештаја и увођење штедњака, а самим тим и судова за припремање и одлагање хране. Такође се брижљивије одржава хигијена у целој кући, а нарочито у кухињи. Истовремено се код тадашњих домаћица, у складу с материјалним могућностима породице, јавља и потреба за украшавањем кухињског простора, и то ручним радом који су саме израдиле. Тадашњој породици постаје важније оно што је практично и јефтино, тако да у први план избијају производи домаће текстилне радиности као што су: столњаци, таблети, штрафте и дозиднице. На тај начин, домаћице су искористиле кухињу да би се доказале на многим пољима: у кулинарству, одржавању хигијене и спретности у изради ручног рада.

 Почетком 20. века кухињска текстилија постаје обавезна у кухињама и градског и сеоског становништва. Везени кухињски предмети се временом развијају из самосталних предмета у комплете од пет и више делова, тако да су предметима са истим орнаментом украшавани кухиња и предсобље са умивоником. Креацију жанр-сцена и њихово преношење на папирне шаблоне стварали су „мајстори“ из данашње Низоземске, Немачке и Аустрије, осликавајући идиличан живот из њиховог окружења. Бројни су мотиви из сеоског живота, с травом, цвећем и домаћим животињама, из кухињског амбијента, са штедњаком и посудама у којима се кува храна и беспрекорно чистом домаћицом, као и мотиви са хигијенским прибором и пригодним саветодавним натписом. По постојећим подацима, забележено је 12 врста „холандских мотива“, који су почетком 20. века преплавили немачко, аустријско и мађарско тржиште. Тих година се и на простору Војводине одомаћила дозидница као обавезан детаљ савремене и чисте кухиње. Међутим, код нас је то прекомпонован орнамент с натписом или без њега, прилагођен  нашим потребама и жељама наших домаћица. Тако могу да се објасне мотиви људских фигура у холандским ношњама, поред ђерма или с виновом лозом, лоша пропорција и симетрија целог орнамента, или словне грешке у натпису.

                                                                                Нови Сад, 1930.

 Под појмом дозидница подразумевамо платно правоугаоног облика са извезеним идиличним орнаментом из свакодневног живота. Сам појам дозидница је, врло јасан, свеобухватан и сам себе сликовито објашњава. Разлог за одустајање од појма куварица у стручној литератури је, тај што се поменутим појмом првенствено именује жена која кува храну. На терену је забележено да су у народу, поред куварица и дозидница, познати и појмови: зидњак и дозидњак.

 Дозиднице из наше колекције најчешће су рађене на индустријском памучном платну, а ређе на платну тканом у домаћој радиности. Време њиховог настајања протеже се на седамдесетак година, јер је најстарија израђена око 1900. године, а најмлађа око 1970. године. Вез је рађен памучним концем, најчешће у црвеној и плавој боји, мада постоји и већи број шарених дозидница. Орнамент је на платно преношен труковањем како би се добио отисак по коме се потом израђивао вез „по писму“, у техници покрстице, прутачкој техници и техници пуњења. Дозиднице су радиле девојке, себи за спрему, али и младе тек удате жене које су већ биле у прилици да по свом укусу уреде кухињу у кући у коју су се удале. У почетку су то биле појединачне дозиднице, с натписом или без њега, које нису имале заједнички мотив са осталим кухињским текстилијама, као што су столњаци, пешкири за рам или подметачи за бокал. Израда кухињских текстилних комплета била је директно повезана с материјалним стањем домаћинства и маштом везиља, тако да се прво израђују дозиднице у пару с чешљаром, односно четкаром, а тек на крају популарности дозидница, средином 20. века, и као део комплетне кухињске текстилије. Комплети су садржали, поред дозиднице: столњак, надстолњак, чешљару, четкару, таблет, штрафту, подметач за бокал и чашу, па чак и држач за кутију шибица.

 Симболика везених орнамената који се појављују на дозидницама истоветна је са симболиком орнамената на осталим предметима кућне текстилије, те сматрамо да ружа симболише девојку, ружа у бокалу - младу жену, чешаљ - чистоћу, а цвеће и цветне гране - младост. Велики број дозидница у нашој колекцији има натпис којим се упућује порука о храни, хигијени, љубави, породици, браку или вери. Већ при избору натписа и орнамента, везиља је одређивала где ће дозидница бити окачена, изнад штедњака, стола или умиваоника. Натписи су исписивани ћириличним и латиничним словима, у стиху, са знаковима интерпункције, али често са словним грешкама до којих је долазило приликом прилагођавања писма.

                                                                                     Параге, 1930.

 Дозидницама се, углавном, није доказивала етничка припадност, мада постоје натписи на мађарском, словачком, румунском и немачком језику, или пак на српском са патриотским садржајем. Натписи су превођени тако да буду у духу језика којим су везиље говориле.

                                                                                    Пивнице, 1952.

 Мотиви на дозидницама представљају комбинацију биљних и животињских орнамената, као и људских фигура. Један од најчешћих и код жена најомиљенијих мотива је мотив зиданог штедњака с посудама из којих се види пара, тј. у којима се кува храна. Поред штедњака обавезно је извезена фигура домаћице-куварице с варјачом у руци, лепо обучене, с кецељом и повезаном марамом. Оваква комбинација мотива оивичена је стилизованим цветовима и цветним гранчицама различитих величина. Сугестиван натпис, који се односи на чистоћу у кухињи и способност домаћице у кувању, извезен је у једном низу или у два низа, праволинијски или полулучно, уз горњу односно доњу ивицу предмета. Таква дозидница висила је изнад штедњака или изнад стола у кухињи украшавајући и штитећи зид од прљања. Комбинација флоралних и антропоморфних мотива с пригодним текстом често је била препуштена избору и укусу саме везиље.

                                                                                 Сремски Јарак, 1936.

 Такође, чест орнамент је и бокал с лавором, извезен на средини дозиднице, с цветним орнаментом у облику медаљона или полулука. Дозидница је висила изнад умиваоника који је стајао у предсобљу, а понекад и у кухињи. Натписи су, такође, везени у једном низу или у два низа, уз горњу или доњу ивицу, са саветодавном поруком о личној или кућној хигијени. Мање успешне композиције орнамената обилују лошом пропорцијом, неукусном комбинацијом мотива, као и „несрећно“ изабраним натписом.

                                                                                 Александрово, 1930.

 Дозиднице из наше колекције набављене су у периоду од 1960. до 2020. године и данас колекцију дозидница Збирке за текстил Етнолошког одељења Музеја Војводине чини укупно 211 предмета. Што се тиче музејских збирки у Србији то је вероватно једна од најбогатијих музејских колекција. Углавном су у одличном стању, ако занемаримо појединачна и местимична оштећења везених орнамената или платна. На неколико дозидница постоје кончане петљице или металне алкице, мада је већина предмета директно причвршћивана ексерима на зид, те се тако објашњавају мрље од рђе и веће и мање рупе по угловима. Имајући у виду чињеницу да су се дозиднице прљале, може се претпоставити да нека оштећења платна и веза потичу од честог прања и штиркања.

 Популарност и практичност кухињске текстилије опада педесетих година 20. века када се, такође, желело брзо осавремењавање начина живота те је почела њихова све већа индустријска производња. Тако, некада омиљени текстилни везени предмети из кухиња прелазе у оставе, ормаре и успомене домаћица и њихових породица.

 Број дозидница (211 комада) у Збирци за текстил Етнолошког одељења Музеја Војводине потврђује овакав став о тадашњој „моди“ у градским и сеоским домаћинствима. Исто тако, постојање дозидница потврђује тежње тадашњег становништва за чистијом кухињом, уређнијим укућанима, благостањем у породици и срећнијим животом. Дозидница се, без обзира на орнамент и натпис, уклапала у тадашњи кухињски ентеријер штитећи и украшавајући зид. Истовремено, таква дозидница је „вршила“ одређену просветитељску улогу у породици.

 Данас, на прагу треће деценије 21. века, иако смо свесни понеког лошег одабира орнамента, неугледног веза и неприкладног натписа, на дозиднице, ипак, гледамо са симпатијама. Прижељкујемо чак и прилику да се присетимо познатих мотива који ће нас вратити у детињство или младост. Без обзира на појединачне покушаје враћања дозидница у савремене кухиње, оне ће и даље обогаћивати музејске збирке и тако чувати успомене читавих генерација у Војводини и околним подручјима.

 

        

                          Бачко Градиште, 1920.                                                                Ђурђево, 1960.      

 

         

                                   Бегејци, 1940.                                                                        Kрушчица, 1955.            

 

Љиљана Трифуновић, музејски саветник – етнолог