Жетвени обичаји

.

0
0
0
s2sdefault

 Жетва се сматра најсвечанијим, најтежим и најважнијим пољским радом у години. Многе жетвене обичаје забележене широм Европе карактеришу покушаји да се дух вегетације сачува након убирања плодова и делује и следеће године, како би се наставио вегетативни циклус. Последњем пожњевеном снопу жита указивана је посебна част. Он је био пожњевен на посебан начин, а потом се од њега плео венац или лутка. Венац се китио цвећем и тракама, а „лутка” је често облачена у женску одећу.

 Етнолог Миленко С. Филиповић је забележио овакве обичаје у више места у Војводини:

 Био је обичај, па је напуштен: кад се заврши жетва, плету венац од жита. То ради девојка, ако је има у кући, иначе жена. Венац се чува до сетве на спољњем зиду куће у ходнику. Онда се однесе на њиву, истрља и зрневље се проспе по њиви као прво семе. Ону која донесе венац полију водом и купи јој се марама или хаљина. (Стапар, Бачка)

 Постоји обичај да се, приликом свршетка жетве, на њиви оставља „брада. Кући се носи „венац од класја, ставља се најмлађем чељадету на главу, па га поливају. После се од тог класја плете лесица. (Банат)

 У западном Срему непокошени део пшенице намењивали су птицама, а код банатских Хера намењиван је „халама” које воде градобитне облаке, а којом жртвом су желели заштитити пшеницу од туче града (леда).

 Пре увођења машина, пшеница је кошена косом, а снопови су сакупљани српом. Обичај остављања једног дела жита непокошеног био је веома распрострањен. Код Срба је ово непожњевено жито називано „божја брада” или „попова брада”. У неким крајевима је, такође, остављан необран кукуруз или грожђе у винограду. Према подацима које је прикупила Мирјана Малуцков, у Николинцима, Војводинцима и другим селима насељеним Румунима, приликом жетве црвеним концем везивана су четири класа, или 10–15 струкова жита, који су остајали на њиви непожњевени.

 Са друге стране, у неким крајевима се „божјом брадом” називао и сноп који је последњи пожњевен. Њему је указивана посебна пажња. Најчешће је од њега плетен венац, али и други украси. Тај венац је свечано предаван домаћину, с тим што је негде постојао и венац за домаћицу. Доносиоце венца домаћин је частио и даривао, а негде су поливани водом. Венац су плеле девојке или жене, које су га и предавале, док је у неким крајевима најбољи жетелац носио овај венац на глави и предавао га домаћину. Обавезан део жетве био је и заједнички обед и прослава завршетка овог важног посла. Жетвени венац је стављан на видно место у кући – изнад или испод иконе или огледала, у трем или амбар.

 Обичај плетења жетвеног венца забележен је у многим местима Војводине, код различитих етничких заједница: Срба, Мађара, Румуна, Русина, Буњеваца, Хрвата – Шокаца. Јован Ердељановић описао је обичаје везане за жетвени венац код подунавских Буњеваца, као и развијање жетелачких обичаја, тј. дужијанце. Код Румуна у Алибунару је забележен обичај везивања последњег покошеног класја у венац, који се носио домаћину. Тај венац је стајао изнад иконе или огледала, а на јесен је стављан испод прве бразде на њиви. Веровало се да начин сејања и услови под којима су усеви посејани утичу на читав род, па су многи обичаји везани за сејање. При сетви је нарочито важну улогу имало семе из жетвеног венца од претходне жетве, које је мешано са семеном за ту годину. У неким породицама се прво сејала пшеница из прошлогодишњег житног венца, па тек онда остала пшеница. Осим тога, у етнолошкој литератури постоје мишљења да су обредни хлебови раније прављени од брашна добијеног од жита из последњег пожњевеног класја (у неким селима западне Босне се жито из жетвеног венца или последњег снопа чувало до Божића, када се употребљавало за чесницу).

 На основу предмета који се чувају у збирци Етнолошког одељења Музеја Војводине могу се издвојити четири основна облика жетвених венаца или „божје браде” који су били распрострањени на територији Срема, Бачке и Баната.

 Сноп је најједноставнији облик „божје браде”; чини га свежањ покошених стабљика пшенице везан црвеном платненом траком.

                                                                     Сноп пшенице, Башаид, 1935

 

 Венац је прављен уплитањем стабљика укруг, тако да је класје чинило његов спољашњи део.

 

 Кандило или „крушка” су називи који су у неким местима коришћени за предмете настале спиралним плетењем стабљика жита. Средишњи део им је бокаст, а горњи и доњи крај су у облику врхова купе. Класје је окренуто надоле. Постоjе и развијеније форме овог предмета, настале спајањем више „кандила” различите величине.

                                           Украс од сламе и класја – кандило, Стари Бановци, 1956

 

 Лесица или „брана” је назив за облике чија је горња површина настала плетењем стабљика – сламки, обично у виду троугла, трапеза или правоугаоника, али са наглашеним троугластим делом. Доњи део чини класје, такође окренуто надоле.

                                                                                       Кузмин, 1956

 

 

Татјана Бугарски, виши кустос - етнолог