Кроз призму новинских реклама – Како су се жене неговале у 19. и почетком 20. века (I део)

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Новински огласи су већ у 19. веку постали озбиљан извор информација, а развој дизајна током 20. века, усавршавање технике штампања и увођење фотографије у дизајнирање рекламног материјала, омогућили су штампаној реклами да достигне веома високе стандарде. Такве рекламе данас нам пружају читав низ драгоцених података о времену у којем су настале, о потребама људи и њиховим навикама, укусу, платежној моћи, као и о врстама и квалитету производа који су им нуђени. Кроз цртеже и илустрације, а касније и фотографије, стичемо представу о различитим модним трендовима који су владали у одређеним временским периодима, а били су везани за одевање, фризуре, накит и опремање стамбеног простора.

 С обзиром на то да је жена одувек и у свим друштвима сматрана за највећег потрошача, не чуди чињеница да су већ у 19. веку странице тадашње штампе биле пуне рекламних огласа за производе намењене управо женама. Најпре су то били одевни и козметички производи, а касније и производи хемијске и прехрамбене индустрије. У новинским огласима из 19. и са почетка 20. века тежило се ка томе да се кроз текст и одговарајућу илустрацију изрази управо оно што би жене највише желеле да чују, а истиче њихов изглед, допадљивост и лепоту. Отуда се већ у поменутом периоду у појединим листовима, нарочито женским, препоручују разни козметички препарати за негу женског тела. Тако је календар Орао (1903) рекламирао „лугошке пилуле за омршављење“, што указује на чињеницу да је већ тада постепено ишчезавао идеал жене присутан све до почетка 20. века: румена, заобљених бокова, јака и снажна. Одговор на питање како наћи меру и постићи иделан изглед женског тела нуди исти часопис, и то уз препарат робоз (Robose), који  „дјелује на њежне и слабе девојке и госпође тако, да за кратко време лепу телесну пуноћу, пуне облике и лепа прса добију“. Жена је одувек поклањала нарочиту пажњу нези своје косе. У истом часопису објављен је рекламни оглас за „сицилијански понављач косе“, којим се постиже природна и трајна боја косе, а у листу Женски свет (1906) јавља се рекламни оглас за „оријентална косметичка средства која су у источним земљама обљубљена и припозната те својим сигурним дјеловањем придонела познатој љепоти харемских жена“. Осим неколико крема за негу лица, препоручују се и препарати за негу косе: сач јаги („зејтин од јаблана, тополе“) и сачлара махсус сјај („есенција од биља за косу“) – који „дају коси мекоћу, сјај и стају на пут сјеђењу косе“.                                                                                                                 


                                                                                       

                                                                                     Орао, 1903

 

                                                                                  Женски свет, 1906

 Исти часопис три године касније објављује рекламу препарата за негу и фарбање косе пигментин, али и препарате за негу лица: шекајик лопоч крем „против пјега и сваке нечистоће лица“; лејлак суј („вода од нарциса“), „којом постаје кожа њежна, глатка и стаје на пут прављењу бора“; сејале балсам сапун („текући балсамски сапун“)

                                                                                Женски свет, 1909

 

                                                                                    Женски свет, 1909

 Исти лист из 1909. године препоручује и изузетни десанка крем из апотеке Станислава Поповића, а 1911. године фатима крем који одстрањује „сунчане пеге, јетрене мрље, суједице (Mitesser), ненаравно руменило лица, наборе“, као и „дра Лемона помаду“.

                                                                               Женски свет, 1911

 Познато је да су се овдашње грађанке већ током 19. века одевале „по последњој бечкој и паришкој моди“. Оне су трендове у облачењу будно пратиле уз помоћ страних часописа и каталога, а одећу су наручивале посебним наруџбеницама упућеним европским модним салонима. Њихове жеље остваривале су се и у домаћим кројачким салонима, који су били бројни у том периоду, као и у разним мануфактурним радњама са конфекцијском робом. Судећи према многим новинским огласима, таквих салона и мануфактурних радњи било је у неколико војвођанских градова. Ову врсту огласа проналазимо на странама календара Орао (Нови Сад) и Жена (Нови Сад), у листовима Банаћанин (Велика Кикинда), Враголан (Велика Кикинда), Наш врт (Нови Сад), Женски свет (Нови Сад), Gross Kikindaer Zeitung (Велика Кикинда) и др. Поред неопходног текста – са основним информацијама, већина тих рекламних огласа већ крајем 19. века садржи и графичке приказе модела женске одеће који су се могли купити у одређеним трговинама. Они свакако имају велики значај у изучавању културе одевања на овом простору.

 Увођење рекламе и економске пропаганде у привредне и друштвене сфере 19. века дугујемо феномену комерцијализације штампе, која ће свој значај делимично изгубити појавом електронских медија.

 

Љубица Отић, музејска саветница ‒ историчарка