Карта Петроварадинског шанца из 1745. године

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Почетак модерне историје Новог Сада везује се за 1694. годину када су Турци прогнани из ових крајева. Град је првобитно био познат под именима Рацка варош, односно Српски град и Петроварадински шанац. Први становници насеља били су великом већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, БугариЦинцари и Грци. Године 1692. почела је изградња Петроварадинске тврђаве. Она је служила као брана од најезде Турака. Петроварадин је био у османском поседу све до Великог бечког рата (1683‒1699), када га освајају Аустријанци. Покушавајући да поврате изгубљену тврђаву, Турци су започели неколико похода, али су доживели велике поразе: у бици код Сланкамена (1691) и бици код Сенте (1697). Услед лоших временских прилика напустили су Петроварадин 1694. године. Велики бечки рат завршен је Карловачким миром, Турци су поражени и повукли су се из Средње Европе. Већ 1716. Османско царство започиње нови рат против Аустрије. Одлучујућа битка се одиграла на Везирцу, код Петроварадина почетком августа 1716. године. Турци су поражени и заувек напуштају ове просторе. Тадашња Рацка варош улази у састав Хабзбуршке монархије и постаје део Војне границе Великог царства. Постаје и седиште српских црквених парохија у Бачкој, на челу са владиком.

 Након аустријско-турског рата (1716‒1718) и мира у Пожаревцу, Рацка варош није више била погранично место, него се развија у трговачко насеље. Године 1718. готово комплетно становништво села Алмаш, које се налазило између Темерина и Србобрана, пресељено је у Рацку варош, тако да се број становника знатно повећао. Град је тада имао око 4500 становника. Будући да се налазио у саставу Војне границе, становништво је подељено на војно и цивилно. Августа 1746. године, када се приступило развојачењу граница у Бачкој, око 150 граничарских породица изјавило је да остаје у Шанцу, док се око 200 породица изјаснило за војни статус, па према томе и за сеобу.

  Временом се град развијао, а занатлије и трговци постајали озбиљни привредници, који су 1748. откупили од царице Марије Терезије слободу за свој град. Скупили су преко 80.000 рајнских форинти, однели у Беч, и добили статус слободног краљевског града. Царица, поводом тога, 1. фебруара 1748. објављује Едикт, у коме између осталог стоји да се тадашње име Петроварадински шанац мења у Нови Сад.

 Због статуса слободног краљевског града, Нови Сад доживљава нагли привредни развој и напредак, тако да је шездесетих година 18. века имао око 8.000 становника, претежно занатлија и трговаца, али и ратара и повртара. По узору на слободне градове тога времена, Новим Садом управљао је магистрат на челу са судијом и дванаест сенатора. Србима је обезбеђена половина од укупног броја чланова магистрата, а судија, градски капетан, и остали, бирани су наизменично из српске и других народности. Нови Сад је постао средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа ‒ који тада није имао сопствену државу, а према подацима из прве половине 19. века, ово је био и највећи град настањен Србима. Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као Српска Атина.

 Музеј Војводине чува веома вредну Збирку катастарских планова, географских и војних карата, која путем предмета пружа бројне податке значајне за историјска истраживања, израду морфологије насеља, просторних планова насеља и друго. Најстарија карта у Збирци је План Петроварадинског шанца из 1745. године. Израдио га је војни инжењер А. Калтшмит (Kaltschmidt). План је бојен, димензија 95,5 х 64,5 цм. На плану се виде уписане улице. Две су на српском, једна на мађарском и преосталих шест на немачком језику, што говори и о већинском становништву које је у њима живело. На плану нису обележене све улице које су тада постојале у граду, односно нису наведени називи свих улица. Улица Златне греде и Велика чаршија (данашња Пашићева) уписане су на српском језику. Ракоцијева улица (део улице Стевана Сремца) уписана је на мађарском. Остале улице уписане су на немачком језику: Hauptgasse (данас Змај Јовина улица), Piaza (Светозара Милетића), Auf den Brucken (Дунавска, од мостобрана ка граду), Magazingasse (данас Железничка улица), Futaker Gasse (данашња Јеврејска улица) и Grenc Gasse (данашњи Булевар ослобођења, део око Футошке пијаце). На том плану је уцртан и трг – Auf den Platz (део испред данашњег Владичанског двора). Алмашки крај, који је настао комплетним пресељењем села Алмаш, уцртан је на плану, али улице нису убележене. Уцртана је Алмашка црква са гробљем. На плану су такође уцртане православна Николајевска и римокатоличка црква у центру града, као и гробља поред њих. Уцртана је и Саборна црква и школа поред ње. Важно је напоменути да тада Нови Сад није имао ни једну калдрмисану улицу. На плану су уцртане и друге улице, али им нису уписани називи. Ова карта представља доказ о томе како је Нови Сад изгледао у годинама пред проглашење за слободан краљевски град, види се његова величина, улице, цркве, а имена самих улица казују о већинској националности становништва које га је тада насељавало.

 

Карта Петроварадинског шанца, 1745 пуна величина

 

Мирјана Лакић, кустос ‒ историчар