Новчић у чесници код Срба у Војводини

.

0
0
0
s2sdefault

Поред своје основне намене, новац је у прошлости био присутан и у народним обичајима. Један од карактеристичних обичаја везан је за чесницу – божићни обредни хлеб, односно пециво у које се ставља метални новац. Мада у неким крајевима Војводине има облик погаче, код већине војвођанских Срба, чесница се по правилу израђује од танких кора премазаних медом и симболише „Христове пелене“.

У свим кућама у чесницу се обавезно ставља метални новац. Често је то морао бити сребрни новац. Код неких породица овај новац је увек исти, негде се мењао сваке, а негде сваке треће године. И данас се у неким кућама може наћи стари аустроугарски новац или новац из времена Краљевине Југославије. Према општем народном веровању метали имају магијски карактер. То потврђује и мишљење истраживача српске народне религије да је новац из чеснице првобитно представљао магијски предмет чије се деловање и заштитна моћ настојала пренети на усеве, стоку, укућане као и на све послове од којих зависи живот кућне заједнице.

Новац из чеснице је играо значајну улогу у веровањима.  Већ приликом доношења воде за чесницу, она је „даривана“ тим новцем, а неки су га стављали у воду којом су се укућани умивали на сам дан Божића. Извађени новац из чеснице стављао се у суд из ког се поји стока, а негде је у том суду стајао све до Нове године тј. Малог Божића.

Према народном тумачењу, метални новац је стављан у чесницу ради чистоте жита. У Бегечу, нађени новац у чесници, или парче одломљене чеснице у којој је био новац, подизао се увис уз речи „оволико да порасте жито“ или „оволико да порасте кудеља“. При вађењу новца из парчета чеснице гледало се да ли је на новцу ухваћено тесто, што је значило да ће година бити родна или знак да ће крава бити стеона те године.

Поред среће коју је требало да обезбеди, веровало се и у његову апотропејску моћ. Код Банатских Хера тесто са новца чувало се заједно са ружом са божићног колача и тиме се залагало болесно дете или марвинче, док је у Ватину и Банатској Суботици коришћено као лек против беснила.

У ретким приликама, новчић из чеснице је могао да напусти кућу. У неким породицама додавао се новцу приликом куповине стоке или неких већих ствари за кућу, да би се тиме обезбедила срећа. У околини Сомбора, у јужном Срему и неким селима Баната, њиме су куповани уље, тамјан и со. Негде се користио приликом куповине улара за ждребе или су њиме купована јаја за насад. У Новом Милошеву се користио приликом куповине шешира неком од мушкараца из куће, док је у Врднику овим новцем даривана девојка на прошевини. У Инђији, Белегишу и Ченти забележено је да се новац из чеснице давао мушкарцу кад је полазио у војску или у рат, да га штити од пушчаног зрна.

При ломљењу чеснице гледало се у чијем парчету ће бити новац, што је до данас распрострањен обичај, будући да се од свих божићних обредних колача највише одржала чесница. Пронаћи новац у чесници значило је срећу за читаву годину. Веровало се да доноси срећу и то не само ономе ко би га нашао у свом парчету, већ и читавом дому. Нађени новац из чеснице припадао је оном ко га је нашао, те га је домаћин морао откупити. Многи су новац за чесницу стављали за кућну икону, где је чуван до идућег Божића и на тај начин, био је и својеврсна „чуваркућа“.

Александар Петијевић, музејски саветник