„Ко није тучен, није ни научен“

.

0
0
0
s2sdefault

Кажњавање ђака стајањем испред табле

Данас је готово незамисливо да дете дође из школе и исприча да га је учитељ истукао. Некада је, међутим, батинање ђака био потпуно легалан и опште прихваћен образовно-васпитни метод. Тада су настале и пословице: „Ко није тучен, није ни научен“, „Дијете небијено, слабо одгојено“, „Батина је из раја изашла“.

Батина је царевала још од самог оснивања првих школа. Образовање и дисциплиновање било је незамисливо без каштиге (казне). Свако непримерено понашање, другачије мишљење, па чак и незнање подразумевало је кажњавање, а казне су биле ригорозне – шамари, прут, шибање, фалаке, клечање на кукурузу, школски затвор. Из садашње перспективе такав приступ васпитању је био крајње суров. Изводи се закључак да је заиста било болно бити ђак.

Кажњавње ђака

У патријархалној Србији да би се постигло примерено понашање детета често је у васпитању примењивана казна, уз општи став да дете које није кажњавано никада неће постати добар човек. Какве су казне примењиване у школама, на који су начин ученици злостављани и мучени, колико су патили док су ишли у школу, најчешће није забележено у старим историјама о васпитању, али бројна сазнања добијамо из биографија и мемоарске грађе које су оставили школовани, истакнути људи тог доба. Тако, о „камџијама по голој кожи” пише Доситеј Обрадовић. Сава Текелија у аутобиографији описује свог учитеља као тиранина чију су палицу сви добро запамтили, а Сима Милутиновић Сарајлија је првог дана школе добио такве батине од учитеља, да се у ту школу више никада није вратио. Вук Караџић је записао да је у његово време постојао обичај да се у суботу ђаци туку без обзира на то да ли су криви или не. Тај обичај звао се „субота ђачка бубота”. Петар Руњанин (1775-1839), учитељ и свештеник из Кузмина у Срему, у својим сећањима описује начин на који су у његово доба кажњавани ученици: “Ако је које дете у чему погрешило, метули би му ноге у фалаке и по табани 40, 50, више или мање штапова ударали. Јадна деца као мачке крмаучу и по два и више дана на ноге стати не могу.”

Употреба батина по школама коначно је забрањена у сваком облику 1879. године. Тада су као подстицајно средство уведене црне и златне табле и ђачке књижице. На табле су се крајем месеца бележила имена најбољих и најгорих ђака. Услови школовања су постали хуманији, али још дуго после тога примењиване су строге методе васпитања.

Чарна Милинковић, виша кустоскиња - историчарка