Сретен Аџић

.

0
0
0
s2sdefault

Музејски стручњаци су одавно схватили да музеји поред заштите културне баштине, постоје и због публике и мењају се у том правцу, а управо Одељење за педагошки рад, задужено за едукацију, има битну улогу у томе. Како би музеј успешно спровео програм рада са публиком, неопходно је установити којој публици се обраћа, која публика га већ посећује, али и какву публику жели да васпита. Тачније, педагошка мисија музеја је да се развије континуирана и систематска едукативна делатност и облици комуникације са свим структурама друштва. Различитим облицима васпитно-образовног деловања, иновацијама у дидактичко-методичким облицима рада, реалним планирањем, настоји се томе да се изложено културно благо презентује јавности, уважавајући особености различитих категорија публике. Одељење за педагошки рад и односе с јавношћу Музеја Војводине четрдесетак година уназад, пратећи развој технике и технологије, уводи нова програмска решења како би се традиционална материјална и духовна култура приближила јавности. Зато су сви едукативни програми повезани са сталним и тематским изложбеним поставкама, државним, верским и међународним празницима. Као трезор драгоценог знања, нуди могућност широког спектра едукативних програма који подстичу развој креативног мишљења и разумевања важећих вредности система кроз формално, неформално и информално учење. Зато се велики број васпитно-образовних задатака реализује управо у Музеју Војводине у којем нема временског ограничења и крутог учења. Опуштеност, слобода кретања, могућности исказивања свог мишљења и самог доживљаја у току боравка у Музеју, привлаче све више публику која жели да покаже свој таленат, а у исто време креативно истражи свет музеја, као трезор драгоцености који чува нашу историју и све оно што нас спаја са прошлошћу простора у којем живимо. За разлику од других образовних институција које се искључиво ослањају на речи, Музеј се изражава преко предмета, те на најбољи начин пружа трансмисију идеја великом броју учесника путем излагања аутентичних предмета.

Педагози Музеја Војводине су свој рад утемељили на идејама чувеног српског педагога Сретена Аџића, ослањајући се на поруке и поуке које су и данас актуелне.

Сретен Аџић, први српски високообразовани педагог рођен је 15. октобра 1856. године у Малој Сугубини, код Трстеника, у породици Милосављевић, а умро је 9. децембра 1933. године у Београду. С обзиром да је рано остао сироче, бригу о њему је преузео деда Хаџи Јефтимије Поповић по којем је и узео презиме Хаџић.

Након завршене основне школе у Трстенику и ниже гимназије у Крагујевцу, у Београду је годину дана учио богословију, највероватније због деде који је био свештеник. На крају је ипак уписао и завршио учитељску школу у Крагујевцу и Београду.

Прво учитељско место је добио у Трстенику. Његов рад је оцењен веома добро, те је тако и почео педагошки пут великог учитеља, Сретена Аџића. Као државни стипендиста, Сретен Аџић је 1882. године почео да слуша предавања на чувеном Бечком педагогијуму. Филозофски  факултет завршава у Лајпцигу, као студент филозофије и педагогије. Сретен Аџић се занимао и за природне науке, те је предавања слушао и на Лајпцишком медицинском факултету. У Лајпцигу се тада упознао са значајем практичног рада у школама.

Када се после шест година вратио у Србију, Сретен Аџић је донео најсавременије идеје и искуства тадашњих европских школа. Почео је упоредо да ради у београдској и нишкој учитељској школи. Његов наставни и научни рад уграђен је у темеље српског модерног образовања тог времена. Визионарски се залагао да се у српске школе уведу практична настава, ђачке кухиње и интернатски смештај за децу из сеоских средина.

Велики српски педагог никада у својим многобројним предавањима није пропуштао да нагласи важност улоге учитеља у развоју целокупног друштва. Исто тако је упозоравао професоре у учитељским школама на одговорност припремања будућих ученика за узвишени позив. „Просвета народна је, у данашње доба културне борбе, основица за свеколике народне и државне напретке. Оно што је биљци светлост то је народима просвета. Без просвете нема ни народима благостања. Без просвете нема народима опстанка.“ Наведени део говора Сретена Аџића приликом свечаног отварања Учитељске школе у Јагодини и данас можемо сматрати више него актуелним. Могли бисмо се вратити поукама и порукама Сретена Аџића, оне су и после 150 година примењиве. Сретен Аџић је идејни творац, оснивач и први управник Мушке учитељске школе у Јагодини, коју је устројио на најбољим педагошким принципима у служби полазника и на добро будућих генерација ђака српских школа.

Пошто је основао школу, Сретен Аџић је одмах увео практичну наставу по угледу на тадашње европске школе, а првенствено уважавајући шведско и финско школство тог времена. У том смислу, велики педагог је критиковао тадашње српско школство: „Две су велике мане имале одвајкада све наше школе, које су јако ометале наш просветни напредак. Једна од тих мана је што су се све наше школе практичног живота клониле, либиле и често стиделе; друга од речених мана је у тесној вези са првом. Све наше школе спремале су омладину искључиво за чиновнике, а не за различите гране грађанског живота, за оне који ће сами привређивати и кретати привреду напред.“

У својој Учитељској школи у Јагодини, Аџић је установио не само практични рад који се односи на одржавање наставе, него и рад на школској економији. Тако су ђаци производним радом доприносили сопственој квалитетнијој исхрани у школској мензи.

У свом научно-истраживачком раду Сретен Аџић је посебно посвећивао пажњу васпитној улози школе, па самим тим и васпитном задатку учитеља. „Погрешно је пустити дете да само расте као дрво у шуми, без помоћи васпитача, али исто тако погрешна је и претерана помоћ, која разнежи, размази и убија свако самопоуздање у детету.“ Од претеране помоћи, сматрао је Аџић пати васпитање деце из богатијих породица, што је разлог да су таква деца лења, размажена, несамостална, а опет својевољна. Деца сиромашних породица, насупрот томе, пате од недовољне бриге. И једна и друга крајност су штетне за дечији развој, сматра Аџић.

Наглашавао је да је „златна средина – где се деци не притиче у помоћ ни сувише много ни сувише мало, већ само колико је потребно.“

Сретен Аџић није у својим проучавањима заобишао ни улогу родитеља у васпитању деце. „Родитељска љубав је што и сунце, ако сувише прижеже, оно спржи. Ако га нема, биљка клоне од хладноће. Само на благој равномерној топлоти добро успевају нежне биљчице.“ Неоспорно се види из овог цитата са колико љубави и бриге за млади нараштај говори Сретен Аџић и каквим јасним и сликовитим језиком упућује и васпитаче и родитеље на правилно подизање деце. Зато је сматрао да је једна од многих дужности које човек има најузвишенија дужност васпитача, јер се васпитачким послом стварају људи. Аџић је такође говорио како се слабо води брига о спремању омладине за родитељски позив, а тиме је критиковао и недовољну бригу државе за одгајање будућих нараштаја. „Изгледа да се верује да за одгајање народа свога није потребна никаква припрема, а васпитање порода свог од свих послова што их обављају људима најтежи је.“

Огромно знање и искуство преносио је годинама Сретен Аџић на будуће учитеље у Учитељској школи у Јагодини, увек показујући и доказујући да је од највеће друштвене важности – ко учи учитеље. Из те школе која је одшколовала генерације квалитетних учитеља и многе значајне личности српске културе, изникао је и данашњи Педагошки факултет у Јагодини. Тако се учење и идеје Сретена Аџића негују и примењују, кроз већ трећи век српске педагогије и просвете.

Драгана Вујаклија, виши кустос – педагог