Омиљена места Војвођана за одмор на планинама у 20. веку (први део)

.

Највећи дар планинских предела су природне лепоте, које су почетком 20. века привлачиле туристе током летњих месеци, тачније од маја до септембра. Људи су напуштали урбана насеља и одлазили у планине не само због природних лепота, већ и због изванредне планинске климе. Клијентела која је током првих деценија 20. века одлазила на одмор у такве крајеве припадала је вишем и средњем слоју грађанства. Лековитост одређених планинских регија постајала је све популарнија, те су путовања због промене климе, шетње и удисања чистог ваздуха брзо прихваћена као начин одмора. Летовање на планинама било је уобичајено крајем 19. и у првој половини 20. века, а структура гостију се временом мењала. Боравак у планинској регији током зимског периода постао је популаран тек у другој половини 20. века.

 

Планинарски штап Франца Фајта, 30-те године 20. века

Почеци зимског туризма у Европи задиру у другу половину 19. века. Пре 150 година туристима није падало на памет да иду на снежне Алпе. Зими није било ниједног туристе на планинама, јер у то време људи нису одлазили на зимске одморе. Све до 1864. туристи су на Алпе и у Санкт Мориц одлазили само лети, да би уживали у тамошњим изворима и проводили одмор у, данас бисмо рекли, велнес центрима. Међутим, до промене је дошло када је Јоханес Бадрут, власник хотела у Санкт Морицу, дошао на идеју да привуче туристе. Четворици гостију из Енглеске понудио је зимски одмор у његовом хотелу, објашњавајући им да је одмор много забавније провести на снегу. Хотелијер је гостима обећао да ће им вратити новац ако им се не допадне зима проведена на Алпима. Први, поменути туристи остали су од Божића до Ускрса. Вратили су се у Лондон препланули од сунца, одушевљени и одморни. Тако је рођен зимски туризам у Алпима.

На нашим просторима се зимски туризам касно развио, тек након бањског и морског. Природна богатства Краљевине Југославије условила су и појаву мноштва купалишта, летовалишта, лечилишта, али и зачетке туризма на планинама. У том периоду су планинске области још увек биле места за одмор током целе године. Због свежег и здравог планинског ваздуха, на њих се најчешће одлазило током летњих месеци, када су шетње и боравак у природи били једини вид одмора. Поједине планине биле су праве ваздушне бање и сунчана летовалишта.

 

Излет на Фрушкој гори - Змајевцу, фотографија, 1928.

Бојажљиво се развијао зимски туризам. Словеначке планине у тадашњој Дравској бановини, које одликује изузетна лепота, привлачиле су туристе. Тридесетих година грађени су планинарски домови, преноћишта и прави хотели. У том делу Краљевине су, поред најразвијенијег и најпопуларнијег Бледа, позната туристичка места била Камник, Језерско, Бохињско језеро, Крањска Гора и др. Већ 1933. године Блед је био популаран као луксузно и краљевско одмаралиште у које су долазили међународни угледници. Оно се рекламирало као место са најсавременијим хотелима, купатилима и добром забавом. Блед је био огледало тадашњег поимања луксуза и савременог одмора. Нудио је како шетње уз стазе, тако и клизање на природно залеђеном језеру. Довољно имућне скијаше чекала је словенска, бечка и мађарска кухиња, као и загрејане собе са електричним светлом и радиом. Вечери су се проводиле уз читање, играње бриџа и салонски плес уз живу музику.

 

Група војвођана на Похорју, фотографија, 1931.

Развој зимских спортова утицао је на одласке у планинске крајеве током зимских месеци. Планинарска удружења су, такође, одиграла значајну улогу у популаризацији планинског активног одмора. Поменути фактори утицали су на развој зимских центара у Краљевини Југославији. У првој половини 20. века су многа планинарска, а касније и смучарска друштва из Војводине била чести гости словеначких Алпа.

Милкица Поповић, кустос саветник - историчар