Омиљена места Војвођана за одмор на планинама у 20. веку (други део)

.

Скијање је, као спортска дисциплина, стигло из Норвешке у Аустрију, а одатле у Словенију и остале делове Краљевине. Смучарска такмичења у Јулијским Алпима сведоче о томе да је овај зимски спорт током 20. века постао атрактиван и постепено утицао на популарност зимовања. Прве смучарске дисциплине развијале су се са много потешкоћа. Првобитна опрема била је лоша; састојала се из тешке турн даске, са разноразним старинским везовима и тешким ципелама – поткованим гојзерицама или обичним дубоким ципелама. Штапови су, такође, били тешки и јаки. Највише су се цениле скије од белог ораха, обрађиване врућим парама, како би добиле на еластичности. Процес се закључивао пресвлачењем доње стране скије врућим воском, због трајности и чврстоће. За ходање по снегу могла се користити зимска обућа. Обућа Бата рекламирана је у свим листовима, уз обећања да ће ципеле за снег сваког сачувати од зиме и прехладе. „Кодекс облачења“ поштовао се и „на снегу“, о чему сведоче фотографије скијаша у вуненим џемперима или прслуцима, из којих провирује бела кошуља. Доњи део одеће чиниле су обичне панталоне. Усавршавање скија и везова олакшало је скијање, што је утицало на популаризацију овог спорта као вида рекреације.

 

Група скијаша на Златибору, фотографија, 30-те године 20. века

Развоју зимског туризма допринели су скијашки курсеви и многобрајна такмичења на Авали и Фрушкој гори. Српско планинско друштво и СОКО организовали су прво скијање на Авали још 1922. и 1923, а такмичење 1929. године. Отварањем планинарског дома Српског планинског друштва на Копаонику децембра 1935. започета је посебна етапа у развоју овог спорта. Када их зими прекрије снег, простране падине Копаоника, многобројни пропланци опкољени смрчевим шумама и ливаде претворе ову планину у најидеалнији скијашки центар Србије. У међуратном периоду Копаоник је имао терене за почетнике, односно за вежбање, али и за смеле скијаше који воле алпске стрмине. Осим трчања развијале су се и друге скијашке дисциплине, а техника вожње и опрема достигла је виши ниво. Изградња студентског дома допринела је развоју скијања међу младима. Организовала су се такмичења широм Краљевине – на Бледу, Крањској Гори, Копаонику, Шар-планини, Јахорини и Златибору.

 

Реклама за везове, прва половина 20. века

Краљевина Југославија перманентно је развијала саобраћајну мрежу – као основни предуслов за приступачност планинама. Мрежа путева утицала је на већи избор планинских места за одмор. Поред наведених дестинација, омиљено место био је Златибор. Због близине, ова планина била је приступачнија гостима из Војводине. У овом периоду су на Златибору већ постојале виле за одмор и угоститељски објекти који су били активни током целе године. Чист ваздух, мир, дуге шетње по мирисним пољима и боровим шумама, хладна планинска вода и квалитетна храна били су идеални за добар одмор и боравак. Велики број посетилаца указује на одличан положај Златибора за развој бањског туризма, али и зимских спортова. Ова планина добијала је сва обележја модерног летовалишта и смучарског центра; имала је школу скијања, јахања и први центар југословенског једриличарства. Тридесетих година су зимски спортови већ били присутни на Златибору, те је он брзо постао један од смучарских центара у западној Србији, о чему сведочи и Савезно соколско такмичење у скијању одржано 1937. године.

Скије и штапови, прва половина 20. века

После разарања и пустошења, током Другог светског рата наступио је период велике обнове свих смештајних капацитета у читавој земљи. Тако су у планинским областима најпре ревитализовани домови за децу и омладину, а касније и за друге структуре становништва. Шездесетих година почињу се афирмисати смучарски центри и организовати одговарајућа такмичења у појединим дисциплинама. Подижу се први
ски-литфови и успињаче, што је утицало на повећање броја смучара и већи прилив гостију у ски-центрима. Омиљене дестинације за одмор у послератној Југославији били су планински центри: у Словенији – Крвавец, Мариборско Похорје, Крањска Гора, Вогел; у Босни и Хрцеговини – Јахорина; у Србији – Копаоник, Златибор, Гоч, Тара, Стара планина и Шар-планина; у Црној Гори – Дурмитор и Брезовица; у Македонији – Попова шапка. На став да је зимски одмор постао потреба човека тог доба утицали су часописи, многе организације и туристичке агенције за подстицање зимског туризма. Многи су сматрали да такав начин одмора омогућава психофизичку релаксацију; о томе сведоче напори друштва да радницима омогуће и одлазак на зимовања.

Деца из Новог Сада у Бохињу, фотографија, 1976.

Велики број туристичких агенција нудио је различите аранжмане, уз одговарајућу понуду курсева, излета и опреме. Издавачка кућа „Вјесник“ из Загреба је 1977. године објавила ревију YU SKI magаzin, која је била намењена свим југословенским скијашима. Ипак, скромном југословенском кућном буџету засигурно није било лако оптеретити се скупом опремом, која је у продавнице долазила врло селективно и ретко. За масовно коришћење и прве скијашке кораке послужиле су релативно повољне скије DIP Delnice, а нешто касније и Elan (Словенија, Бегуњ); облачило се у Toperu (Словенија, Цеље), Alpini (Словенија, Жири) и YASSA опреми (Хрватска, Вараждинска индустрија свиле). Већ 80-их година су страни брендови ушли на наша скијалишта.

 

Весна Француски на скијању, фотографија, 70-те године 20. века

Милкица Поповић, кустос саветник - историчар