Кошуља и песма Кларе Фејеш

.

 

Име Кларе Фејеш, истакнутe учесницe Народноослободилачке борбе у Војводини, познато је првенствено као назив неколико школа и улица у војвођанским градовима и једног студентског дома у Новом Саду. Клара је рођена у јеврејској породици на Чепелском острву у Будимпешти 1921. године, а одрасла је у Кикинди, где су се њени родитељи преселили јер јој је отац био учесник у неуспелој комунистичкој револуцији у Мађарској. Као ученица кикиндске гимназије, и касније студенткиња Медицинског факултета у Београду, залагала се за женско право гласа на изборима и организовала је курсеве за описмењавање жена. Медицински факултет је уписала са жељом да постане дечији лекар. Према сећањима савременика, Клара је била веома енергична особа, имала је плаву косу и очи, а остала је упамћена и као убедљив и добар говорник. Осим мађарског и српског, одлично је говорила немачки, француски и руски језик.

Након окупације Југославије 1941. године, постала је блиска сарадница Светозара Тозе Марковића, једног од главних организатора покрета отпора у Војводини. Одиграла је важну улогу у оснивању и раду илегалних партизанских штампарија у Новом Саду, Врбасу и Парагама, за које је набављала шапирографе и гештетнере. Месецима је трагала за бојама, хартијом и другим неопходним штампарским материјалом, због чега је путовала чак у Сегедин. У партизанској бази у Врбасу радила је на издавању листа Слободна Војводина, а обављала је и дужност курира покрета отпора. Иако је за њом расписана потерница, а њену слику су имали сви агенти полиције у Бачкој, Клара је најчешће путовала возом обављајући различите задатке. Позната и под илегалним именом Мира, она је успевала да избегне хапшење, јер је у неколико склоништа у Новом Саду чувала три ношње – мађарску, немачку и словачку, које је наизменично облачила приликом својих путовања. С обзиром да је изгледала као девојчица није привлачила пажњу полицијских агената. Знала је да се маскира и у праву грађанку, нашминканог лица, у свиленој хаљини, са малим шеширом, као што је био случај приликом једног бекства из Србобрана када је полиција изненада опколила ово место.

Кошуља Кларе Фејеш

Клара Фејеш и њени саборци су се током 1943. године скривали у кући Стојаковића у Бачкој Паланци, где су имали задатак да осигурају прелазак партизана из Бачке у Срем. Када се враћала са састанака у Врбасу, Клару су на железничкој станици приметили агенти мађарске полиције и пратили је до партизанске базе. Војска и жандармерија су затим опколили кућу Стојаковића у којој се тада крило шесторо партизана у два склоништа: једно се налазило у зиду собе камуфлирано орманом, а друго у земљаном поду кухиње испод сандука за дрва. Полиција је открила базу иза ормана, где су били Клара и двојица њених сабораца. У драматичној борби, након што је остала без муниције, Клара је бацила последњу бомбу од које је и сама погинула. Према једној верзији њене погибије, троје партизана се загрлило, а она је активирала експлозив уз узвик „Не дамо се живи“.

Само неколико дана пре смрти написала је чланак „Како се бори и умире омладина Бачке“, који је постхумно објављен у листу Глас омладине 1943. године. Са Кларом је погинуо и Живко Поповић, син новосадског проте Алимпија Поповића, првог послератног градоначелника Новог Сада. На месту њихове погибије налази се спомен-парк „База Стојаковић“. После ослобођења Војводине, њени посмртни остаци су пренети прво у црквену порту, а затим у Кикинду где су јој живели родитељи.

Пренос посмртних остатака Кларе Фејеш 1945. године
Песма Кларе Фејеш „Буре се бесне дижу над нама“

У Музеју Војводине, у Одељењу за савремену историју, налази се Кларина бела ланена кошуља, коју је Марија Новаков из Парага поклонила установи 1957. године и која је пронађена у кући у којој је Клара погинула.

У Музеју се чувају и предмети везани за Клару Фејеш, добијени од Даринке Маринковић, сестре народног хероја Соње Маринковић. У тој групи предмета се налазе две фотографије преноса Клариних посмртних остатака из Бачке Паланке 1945. године и њена песма „Буре се бесне дижу над нама“, коју је Клара певала Даринкиној деци.

Буре се бесне дижу над нама

Освета наша биће ко олуја
А народ радни свој ће наћи спас …
Напред, све ближе и ближе
Чује се корака бат
Глас милиона се диже
Доле фашизам и рат.

У истој групи предмета налази се и песма борбеног карактера „Кад ми идемо у сусрет новог живота“, пронађена у стручној свесци Соње Маринковић, која се такође приписује Клари Фејеш.

Кад ми идемо у сусрет новог живота
Борбом за правду ступајмо све

Девојке сад сложно напред све,
за слободу жена боримо се,
јер слобода свију нас,
човечанству носи спас.
Наша је дужност да све будемо ми све,
вољом и борбом ослободимо се
Девојке…
Раме уз раме с браћом у борбу хајдемо
за мир и правду на целој земљи
Девојке…

Др Александар Хорват, кустос - историчар