Конзерваторски третман алатке из рудника, XIII–XIV века – Саси А. 123. Локалитет Прилов, Рудник, Горњи Милановац

.

 

 Дрвена рударска алатка, послата је од колега из Музеја у Горњем Милановцу на третман конзервације и рестаурације. Пронађена је у старом рударском окну, на дубини од 50 метара, у близини ложишта. Предмет припада периоду XIII–XIV века – Саси, и служио је за извлачење руде. Саси су били познати као народ рударских стручњака током средњег века у Европи. По истраживањима и историјским записима може се видети да су радили широм великог европског пространства, укључујући ту и територију данашње Србије. Предмет је био у полуугљенисаном фрагменталном стању.

РИБАРИ И РИБАРСКИ АЛАТИ

.

 

 Поред земљорадње и сточарства, риболов је од давнина био једна од важнијих привредних грана на подручју Војводине. Појам Словена се поистовећавао са појмом рибар, словенско село са селом рибара, што говори да је риболов био прадавно словенско занимање.

Јован Јоца Лалошевић (1870–1935)

.

 

 Јован је рођен 28. марта 1870. године у Сомбору у угледној и имућној породици. Основну школу и гимназију је завршио у родном граду, а студије права у Будимпешти (1893). Потом се посветио адвокатури отворивши канцеларију у Сомбору (1895). Поред тога укључио се у јавни и политички живот. У току гимназијских дана био је члан Српског црквеног певачког друштва, а после студија основао је Српско певачко друштво, у којем је био и хоровођа, и Певачки дом. Пред Велики рат био је један од оснивача Савеза српских певачких друштава у Аустроугарској, чије је седиште било у Сомбору и које је организовао почетком 1914. године. Због националног деловања, са отпочињањем Првог светског рата, био је оптужен за велеиздају и утамничен.

Грб Шајкашког батаљона

.

 

 У ратовима између Аустрије и Турске од краја XVII до средине XVIII века речна флота с обе стране имала је важну улогу. Када је Београдским миром 1739. године граница између Аустрије и Турске померена на Саву и Дунав, било је јасно да се она не може бранити без речне флоте у близини.

Симболика орнамената на примеру петла и пауна

.

 

                                                                                   

 На основу анализе предмета из Колекције текстилног покућства Музеја Војводине можемо извести закључак да је богатство народне орнаментике дубоко утемељено у инвентивности, машти и укусу особе која га израђује. Мотиви за орнаменте налажени су у природи, тј. у биљном и животињском свету.

Корсет – „оружје сујете“, или израз женствености и лепоте

.

 

                                                                         Зорка Поповић, Бела Црква, 1899

 Европеизација градова током 19. века на простору јужне Угарске у потпуности је захватила сва подручја живота новоформираног слоја грађанства, као и начин његовог одевања. Дотадашња традиционална одећа постепено је ишчезавала и уступала место европској, грађанској одећи. Грађанство на простору данашње Војводине, одевало се у складу са најновијим модним тенденцијама које су потицале најпре из Париза, а касније из Беча и Пеште. Имућнији грађани су могли себи да приуште скупоцену и најмодернију одећу и то путем трговачких веза или посебним поруџбинама код врсних бечких и пештанских креатора и кројача. Појавом немачких кројача – шнајдера, који су шили одећу према најновијим моделима из париских, бечких и пештанских модних листова, овакав начин одевања постао је доступан ширем слоју грађанства.

Трансокеанска путовања капетана Малинарића (II део)

.

 

 После трансокеанских путовања даља каријера капетана Еугена Малинарића је углавном била везана за наше просторе, па и речну морнарицу. Малинарић је у периоду од 6. 9. 1911. до 6. 9. 1913. био у морнаричком деташману у Будимпешти. У то време га помиње и хрватска књижевница Ивана Брлић Мажуранић. Она га је сусрела у Броду на Сави и описује капетана Малинарића у једном свом писму мајци у Загреб 1912. године: „A da znaš tko je bio kod mene ovih dana! Eugen Malinarić, komandant (zapovjednik) monitora (vrsta ratnog broda) na Savi, dotično Dunavu. Veli da će te posjetiti u Zagrebu. Das war ein lebhaftes Wiedersehen (Bio je to veseo susret). Tvoja Ivana. Brod na Savi 29/5 912.“ Напомена Мажуранићеве о веселом сусрету нам говори о томе да је наш капетан сигурно био занимљива и свестрана личност. Капетана Еугена Малинарића Велики рат затиче на месту заменика команданта пулског арсенала. Рат је провео као командант Ростовског одсека на Дону и као командант северне обале Азовског мора. Непосредно пред крај рата самоиницијативно даје оставку у аустроугарској војсци. Међутим, већ на почетку 1919. године придружује се новооснованој морнарици Краљевине СХС. Прво је предавач на војном течају у Сиску.