Трансокеанска путовања капетана Малинарића (I део)

.

 

 У фундусу Етнолошког одељења Музеја Војводине се чува колекција егзотичних предмета који су припадали капетану бојног брода Еугену Малинарићу. Малинарићева колекција садржи 51 предмет који потиче из земаља Далеког истока, Блиског истока, Полинезије и Африке. Њен власник и колекционар, капетан Еуген Хинко Малинарић је био први заповедник Речне флотиле у Новом Саду након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Са овог места је пензионисан 1929. године. Већ следеће године је преминуо. Након капетанове смрти мали део његове збирке је његова мајка Смарагда завештала тадашњем Музеју Матице српске, а након Другог светског рата збирка прелази у новоосновани Војвођански музеј.

Абасидски дирхеми

.

 

             

 Музејска нумизматичка збирка поседује два златна динара абасидског каганата, и то златне динаре калифа Ал Мансура (754–775), кованe у Багдаду (762‒775), a пронађенe у околини Новог Сада.

Пет динара краља Петра I Карађорђевића

.

 

 Петар Карађорђевић рођен је 11. јула 1844. године, а преминуо је 16. августа 1921. у Београду. Оновну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској, Француској и Бечу. После убиства кнеза Михаила у мају 1868. тадашњи политички кругови који су подржавали династију Обреновић прикључили су Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Предшколскe установе између два светска рата. Oд забавиље до струковног васпитача. Од чувалишта до вртића.

.

 

 Прве предшколске установе у нашој земљи настајале су у другој половини 19. века. Простор данашње Војводине је био саставни део Хабзбуршке монархије, те су одређене друштвено-економске, политичке и културно-просветне прилике утицале различитом брзином на развој појединих вртића.

Карта Петроварадинског шанца из 1745. године

.

 

 Почетак модерне историје Новог Сада везује се за 1694. годину када су Турци прогнани из ових крајева. Град је првобитно био познат под именима Рацка варош, односно Српски град и Петроварадински шанац. Први становници насеља били су великом већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, БугариЦинцари и Грци. Године 1692. почела је изградња Петроварадинске тврђаве. Она је служила као брана од најезде Турака. Петроварадин је био у османском поседу све до Великог бечког рата (1683‒1699), када га освајају Аустријанци. Покушавајући да поврате изгубљену тврђаву, Турци су започели неколико похода, али су доживели велике поразе: у бици код Сланкамена (1691) и бици код Сенте (1697). Услед лоших временских прилика напустили су Петроварадин 1694. године. Велики бечки рат завршен је Карловачким миром, Турци су поражени и повукли су се из Средње Европе. Већ 1716. Османско царство започиње нови рат против Аустрије. Одлучујућа битка се одиграла на Везирцу, код Петроварадина почетком августа 1716. године. Турци су поражени и заувек напуштају ове просторе. Тадашња Рацка варош улази у састав Хабзбуршке монархије и постаје део Војне границе Великог царства. Постаје и седиште српских црквених парохија у Бачкој, на челу са владиком.

Фризашки фениг (фризатик)

.

 

       

 Фризатик или како га називају Фризахер (Friesacher) је сребрни новац, који је кован од почетка 12. до средине 13. века у Корушкој, Крањској и Штајерској, а касније и у Славонији. Фризатик је добио име по Брежама (нем. Friesach) у Корушкој, данашњој Аустрији где је Конрад надбискуп Салцбурга први ковао велике сребрне денаре, који су у наредних сто година служили као платежно средство.