Изложба „Ја носим вас, ви носите мене“: Обућа из Етнолошке збирке Музеја Војводине

0
0
0
s2sdefault


Фото: Марија Ердељи

Обућа коју „носимо, а она носи нас“ одувек је била саставни део ношње; њена основна улога је да заштити стопало. Врсте обуће и њихов облик, материјал од ког је израђивана, као и начин ношења тесно су повезани са карактеристикама природног окружења – својствима терена и климатских услова, као и начином живота и привређивања.

На изложби је представљена колекција обуће која се налази у етнолошкој збирци народних ношњи Музеја Војводине и приказује основне традиционалне врсте обуће које су првенствено ношене на селу. Изложени предмети потичу углавном са краја 19. и из 20. века. Највећи део колекције представљају различити производи домаће радиности и локалних занатских радионица. Међу њима има примерака архаичних форми, које припадају ширем европском и азијском културном наслеђу, али и оних који упућују на то да су утицаји константно пристизали са Истока и Запада и огледали се у усвајању нових врста обуће и начина њихове израде и украшавања.

Као најархаичнији и најкарактеристичнији, представљени су опанци, папуче и чизме. На изложби су, поред обуће, представљене и чарапе и обојци као и начини њиховог ношења у прошлости, али и врсте обуће посебне намене – за ходање и кретање по блату, снегу и леду, као и обућа специјалне намене коришћена при раду. Изложени су и предмети који су били повезани са употребом појединих врста обуће, као што су слушкиње – помагала за изување чизама. Посебан део изложбе посвећен је обућарским занатима и изради различитих врста обуће.

Спорадични материјални трагови прошлости на нашим просторима индиректно указују на постојање различитих врста обуће и начина обувања још од праисторије. Посматрајући њихов историјски развој, израду и употребу, откривамо и комуникацијску улогу обуће у култури.

Описи обуће и начина обувања у Војводини налазе се у описима ношњи од 18. века, док нам о врстама обуће и њиховом изгледу сведоче ликовни извори 19. и 20. столећа. Људи су у прошлости често ишли боси, или су носили једноставну обућу израђену од доступних и јефтиних материјала: нештављене коже, вуне, дрвета. Оваква обућа је традиционално прављена у оквиру домаће радиности за потребе чланова породице.


Фото: Мартин Цандир

Политичке, економске и друштвене промене које су се дешавале током 18. и 19. века остављале су велики траг на материјалној култури. Развојем заната и трговине, становницима града, а потом и људима на селу, постајала је све доступнија занатски произведена роба. То је утицало на брже промене у народној ношњи, а тиме и на обући. Занатски произведена обућа, купљена за новац, постајала је симбол економске моћи и престижа, а ношена је у посебним приликама, као свечана обућа.

Културни утицаји су, захваљујући трговини и развоју заната, пристизали из различитих праваца. До средине 18. века најзначајнији су били турски утицаји који су захваљујући развијеној трговини опстали и у време Хабзбуршке монархије. Они су се очували не само у називима и врстама обуће него и у оквиру одређених обућарских заната. Са друге стране, на ове просторе су стизали средњоевропски – пре свега немачки утицаји, такође трговином и преко обућарског - шустерског заната. Ови утицаји се на војвођанском селу нису јављали у значајнијој мери до краја 19. века, али су тада нагло превагнули, постајући доминантни, поготово у свечаној ношњи.

Др Татјана Бугарски