Обућа као део културе

0
0
0
s2sdefault

Обућа, као саставни део ношње, представља важан симбол идентитета, односно припадања одређеној заједници или групи, као и тежње да се то припадање визуелно представи. Она нам говори о полу, узрасту, статусу, етничкој припадности или занимању онога ко је носи. Значења која се придају појединим врстама обуће су културно специфична и мењају се током времена. У зависности од времена када су ношене, разликује се зимска и летња одећа и обућа, а према ритму свакодневице и празника – свакодневна и свечана. У традиционалној култури Војводине, свечаној обући се посвећивала знатно већа пажња него свакидашњој, радној. Најукрашенију и најскупљу обућу носили су млади људи, а добијали су је пред свадбу.

 

Осим што је нераскидиво везана за особу која је носи, тако да практично постаје симбол њеног идентитета, обућа стоји у посебној вези и са тлом, земљом по којој се у тој обући хода. Оваква двојна веза поставља обућу у групу лиминалних објеката, предмета који се налазе у граничном подручју које је увек праћено разним веровањима. Будући да је обућа симбол путника, преласка са једног места на друго, са њом се посебно поступа у обичајима који означавају прелаз из једног статуса или периода у други (нпр. у свадбеним и божићним обичајима).

 

У многим религијским традицијама, обичај је да се при уласку на света места обућа скида у знак поштовања (зороастризам, будизам, ислам), чиме се наглашава одвојеност виших сфера од свакодневног и обичног, дисконтинуитет световног и религијског. Оваква веровања су у корену архаичних обичаја да се госту прво изује обућа и ритуално оперу ноге. Слично томе, у бајкама се помоћу специјалне обуће улази у други свет.

Поред тога што су постојала правила у вези са ношењем одређених врста обуће, правилима и законима су биле су уређене и њихова занатска производња и продаја. Архивски и материјални извори указују на значај који су занатлије имале у привредном, али и друштвеном и културном животу у прошлости.

Др Татјана Бугарски