Обућарски занати у Војводини

0
0
0
s2sdefault

Производња обуће је временом организована у форми заната, који су се развијали тако да задовоље практичне потребе, али и одреде улогу обуће у истицању одређеног друштвено-културног идентитета становништва. Занати за израду обуће су се диференцирали на основу врсте обуће коју су занатлије производиле. На простору данашње Војводине, од 18. века занатлије су биле организоване у руфете, односно еснафе и цехове. Руфет је означавао ужу заједницу занатлија исте струке, док се цех или еснаф могао састојати из једног или више руфета и представљао је ширу организацију најчешће сродних, а понекад и потпуно различитих заната. На основу писаних и материјалних трагова који сведоче о постојању ових удружења могу се пратити делатности и живот чизмарског, папучарског, опанчарског и ципеларског (обућарског) заната.

Израда обуће подразумевала је рад у радионицама, у којима се налазио алат намењен обућарској производњи. Инвентаре обућарских радионица су, поред алата, чинили намештај, калупи, готови производи спремни за продају, рекламни материјал (табле са натписом фирми) и др. Ти предмети су материјална сведочанства живота и рада занатлија, који су у прошлости својим умећем „обували“ становништво Војводине, различитог пола и старосне доби и различите професионалне, етничке, социјалне и конфесионалне припадности. Занати обућарског типа у Војводини нису се развијали равномерно и истовремено, већ су неки раније доживели свој врхунац, а неки опстали до данашњих дана.

Обућарски занати у Војводини обухватају неколико сродних професија – опанчар, папучар, чизмар, ципелар и кломпар. Основну разлику међу њима одређује тип обуће чијом се производњом баве. Ови занати су се веома мало раликовали када је у питању начин производње обуће. Разлог томе је употреба истог материјала – коже, која се користила у свим обућарским радионицама. Једини изузетак од овог правила је кломпарски занат. Основни материјал који се користио за израду кломпи је дрво, што ову делатност удаљава од породице обућарских заната. По алату и начину производње кломпи, ово занимање било је ближе тесарском занату.

Сировина од које се различита обућа производи утиче на то да и алат и начин израде буду веома слични. Ипак, порекло, друштвени положај, организација, као и најважније, сам производ постављају довољно јасне границе међу овим занимањима, тако да их можемо сврстати у заједничку породицу обућарских заната, али не и у једну недељиву целину. Припрема коже делимично спада у делатност обућара. Штављење коже најдуже се задржало у опанчарском занату. Занатлије су, такође, набављале кожу у кожарама и од ћурчија који су се бавили обрадом коже. Опанчарски занат био је највише везан за руралну средину, па су радионице у селима имале боље услове за прераду коже, него оне у градовима.

Разлику у производњи врста обуће ствара и одабир коже. Опанчари су употребљавали грубу, а у даљој прошлости и пресну кожу, док су папучари користили најфиније и најмекше материјале. У ципеларском занату биле су у употреби све врсте обућарске коже због широког асортимана производа ципеларских радионица. Заједничко различитим производима је што су се ђонови производили углавном од крупона – чврсте коже са говеђих леђа.

На основу порекла обућарски занати се деле на средњоевропске и оријенталне. Чизмарски занат је на ове просторе дошао колонизацијом немачког становништва из централне и средње Европе. Папучарски занат је формиран под утицајем турске културе и привреде, а прве папуџије на простору Војводине дошле су из крајева под османлијском влашћу. Из чизмарског заната се развила производња ципела. Разлике у пореклу су веома брзо нестајале, што потврђује чињеница да је још крајем 18. века у Новом Саду постојао чизмарски православни цех. Етимологија назива алата коришћених у различитим занатима остала је као сведок њиховог различитог порекла. Занати су се у појединим периодима у прошлости разликовали по социјалном статусу занатлија и муштерија. Везани првенствено за градско подручје, чизмарски и папучарски занат сматрани су „финим“ занатима, јер су и муштерије ових радионица биле углавном градско богатије становништво. Папуче су у градовима ношене као кућна обућа, док су на селу биле део најсвечаније ношње. Опанчарски занат углавном је везан за сеоско подручје, а тржиште опанака за рурално становништво. За разлику од наведених, ципеларски занат се не може сврстати ни у једну категорију, јер су ципеле произвођене за различите слојеве становништва и социјалне групе.

Оваква подела обућарских заната важи за период пре 20. века, јер већ у првој половини 20. века долази до појаве индустријске обуће. Пред експанзијом индустријске робе занатска производња постаје неисплатива. Поред индустријализације, на постепено гашење заната утиче и укидање цехова, али и све скупља набавна цена материјала. У 20. веку долази и до употребе нових материјала, као што су гума и различите врсте пластике.

Александар Антуновић, кустос – етнолог