Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Kukolj

Kukolj (Agrostemma githago L.)

„U svakom žitu ima kukolja" je stara narodna izreka. Već u praistoriji je kukolj bio verni pratilac jednozrne pšenice (Triticum monococcum L.). Tokom par hiljada godina kukolj se do te mere prilagodio svom domaćinu da je počeo da ga oponaša. Naime, zrna kukolja su sazrevala kad i jednozrne pšenice. Zrna kukolja imaju sličnu veličinu i težinu kao i zrno domaćina. To je značilo da ga je praktično nemoguće ukloniti iz pšenice prosejavanjem, ali ni provejavanjem. Sa razvojem zemljoradnje i uspostavljanjem dominacije obične, meke pšenice na njivama u Evropi, kukolj se sa lakoćom prilagodio novom domaćinu.

Kukolj je otrovan. Glavni otrovni sastojak u kukolju je saponin. Ako ima više od 2% kukolja u žitu, brašno dobijeno od ovakvog žita je gorko i suvo. Otrovni sastojci kukolja se znatnim delom uništavaju na visokoj temperaturi. To znači da je hleb manje otrovan od brašna od kojeg je napravljen. Još jedna činjenica je uticala da trovanja kukoljem nisu dostizala istorijske razmere. U praistoriji je bilo uobičajeno da se samelje samo ono žito koje se tog dana i upotrebljavalo. Time je bilo omogućeno da se dnevna merica žita pre upotrebe detaljno „prebere". Tamna semena kukolja su jasno vidljiva i mogu se lako izdvojiti. Ovaj postupak je opisan u bajci Baba Jaga i Vasilisa Prekrasna: „Kad sutra odem, ti gledaj da dvorište počistiš, kolibu pometeš, ručak zgotoviš, rublje opereš, pa u ambar podi, mericu pšenice uzmi i od kukolja je očisti."

Šta se dešavalo sa izdvojenim kukoljem? O tome možemo samo spekulisati. Ali, Jovan Tucakov u svojoj knjizi Lečenje biljem navodi jedan interesantan podatak. Kod vojvođanskih seljaka postojao je običaj da se „šuljak", očinci, svo korovsko semenje koje izbaci vršilica, trijer i selektor da stoci. Ako ima mnogo kukolja, onda su ga najčešće davali pastuvima i bikovima pogrešno verujući da će stoka biti potentnija. Međutim, to što pastuvi zakrvavljenih očiju nikom nisu davali da im se približe nije bio rezultat navodnog afrodizijskog dejstava kukolja, kako su to seljaci verovali, već zato što su njime bili otrovani.

Međutim, da nije sve tako crno u vezi sa kukoljem ukazuje i podatak da se pred početak Prvog svetskog rata u Rusiji uzgajala sorta kukolja od koje se pravila votka. Naime, seme kukolja, ukoliko se prethodno tretira pod visokim pritiskom vodene pare, veoma je hranljivo. Osim toga, kukolj je našao svoju primenu i kao biostimulator u poljoprivrednoj proizvodnji.

Aleksandar Medović, kustos – arheobotaničar

Powered by