Sprave za ručno krunjenje kukuruza

.

0
0
0
s2sdefault

Stolica za krunjenje kukuruza, foto: Filip Forkapić

Oktobar je mesec kada na poljima Vojvodine, našeg glavnog poljoprivrednog regiona, kao i širom Srbije (ravničarsko područje - Mačva, Stig, Pomoravlje i Kosovo i Metohija i brdsko-planinski tereni do 700 metara nadmorske visine), počinje jedan od najznačajnih radova, koji traje od jutra do mraka. To je berba kukuruza, naše najraširenije i ujedno najvažnije i najznačnije ratarske kulture, koja je namenjena prvenstveno za ishranu domaćih životinja i ljudi, potom sirovina za prerađivačku i farmaceutsku industriju, brojnih industrijskih proizvoda i za pogonsko gorivo (biogorivo).

Drugi konstruktivni tip Stolice za krunjenje kukuruza, Muzej vojvođanskih Slovaka, Bački Petrovac, foto: Filip Forkapić

Nakon berbe kukuruza (kod nas ranije ručne, skoro sve do sredine šezdesetih godina, iako se mašinska počela primenjivati krajem pedesetih, a sada mašinske) i posle sušenja, pristupa se njegovom krunjenju. U početku se on krunio ručno, a zatim ručnim i motornim krunjačima (stacionarni i mobilni) različitih konstrukcionih rešenja. Sa uvođenjem nove tehnologije u ubiranju kukuruza, a to je kombajniranjem zrna, krunjenje se u domaćinstvima sve više napušta. Prelazi se na korišćenje univerzalnih žitnih kombajna za ubiranje zrna, uz postavljanje posebnog uređaja – adaptera za kukuruz i neophodno podešavanje vršalice kombajna.

U narednih nekoliko priča, u okviru rubrike Budi odgovoran prema duhu i telu, posetioce sajta Muzeja Vojvodine ćemo upoznati sa različitim konstruktivnim tipovima krunjača za kukuruz, koji su sakupljeni i nalaze se u kolekciji Muzejskog kompleksa Kulpin. Neki od njih su izloženi na stalnoj postavci, neki na tematskoj izložbi Istorijat gajenja kukuruza, dok je većina od njih u depou i čeka na konzervatorski tretman.

Krunjenje kukuruza na stolici za krunjenje, Kulpin, 2009, foto: Filip Forkapić

Jedna od prvih sprava za ručno krunjenje kukuruza je bila takozvana stolica za krunjenje. Osnovu njene konstrukcije čini šamlica, sa tri ili četiri nogara, na čijoj prednjoj strani je pod uglom postavljena daščica i na njoj radni organ – zubi ili, pak, sečivo, bez daščice, po celoj njegovoj dužini. Čovek je krunio kukuruz tako što je sedeći na njoj gurao klip po zupcima, odnosno sečivu. One su zanatske izrade, dakle, kovačko-kolarske i izrađene su krajem 19. i početkom 20. veka.

Stolica za krunjenje je predstavljala značajan pomak u razvoju sprava za krunjenje kukuruza, jer se tako ono obavljalo brže i lakše. Međutim, ovaj krunjač je imao jedan nedostatak. On se ogledao u tome što kukuruz nije mogao biti krunjen ukoliko je bio suviše vlažan, već ručno, s tim što su se prva dva-tri reda krunila šilom.

Osnovu konstrukcije, predstavljene u priči, stolice za krunjenje je šamlica, sa tri nogara. Na daščici je postavljeno četrnaest zuba, koji su kovačke izrade. Godine 2003. je otkupljena iz Selenče. Njene dimenzije su sledeće: dužina 58 cm i visina 54 cm.

Sprava za ručno krunjenje kukuruza, foto: Filip Forkapić

Osim stolice za krunjenje i šila, za ručno krunjenje kukuruza se koristila još jedna sprava, kod koje je radni organ čelični trn, postavljen na sredini oblice, ispod kojeg se nalazi otvor za isticanje okrunjenog zrna kukuruza. Kukuruz se krunio na taj način što se klip pomerao levo-desno duž oblice ka trnu. Oblica je tako izvedena da je po čitavoj njenoj dužini žljeb. One su zanatske izrade, dakle, kovačko-kolarske i izrađene su krajem 19. i početkom 20. veka.

Kod predstavljene u priči, sprave za ručno krunjenje kukuruza, oblica je dužine 73 cm i nju je 2008. godine poklonio dr Sava Arsenov iz Crepaje.

Pored prikupljanja predmeta, veoma je dragoceno i sakupljanje naziva kako se oni u narodu zovu. Što se tiče stolice za krunjenje, zabeleženi su sledeći nazivi: stolok (Đurđevo) i macko (Panonija), dok se naprava za ručno krunjenje kukuruza u Banatu različito naziva: rica (Novi Bečej i Novo Miloševo), ricla (Mokrin), žuljara (Crepaja) ili deljara (Uljma).

Filip Forkapić, dipl. ing. poljoprivrede, viši kustos