Nekoliko reči o počecima ženskog pokreta u Vojvodini

.

0
0
0
s2sdefault

Žensko udruženje Majka Jugović, Sremska Mitrovica,1920.

Nismo mi, gospodo nakinđurene lutke i Eve...

Dok je u svetu razvoj ženskog pokreta započeo odmah nakon francuske buržoaske revolucije (1789), počeci ženskog pokreta u našim zemljama, sežu u drugu polovinu 19. veka. To je vreme kada  su se žene sve teže mirile sa činjenicom da ostanu na marginama društvenih zbivanja i da se suština njihovog života svodi na ulogu majke, supruge i domaćice. One su zahtevale pravo na nasleđivanje, pravo nasleđa iz bračnog odnosa, pravo na školovanje ženske dece, pravo na ženske organizacije, pravo na javno delovanje. Borba koju su žene započele tokom 18. veka, trajala je kroz ceo 19. i početak 20. veka dok se nisu  izborile za mesto u društvu koje im pripada.

Kolo srpskih sestara u Jasenovu, 1937.

U jednom od članaka objavljenih na sajtu Muzeja, bilo je reči o Dobrotvornoj Zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Tom prilikom je rečeno d su ženska udruženja koja su se intenzivno osnivala poslednjih decenija 19. veka, najavljivala početak ženskog pokreta u Vojvodini. Međutim, nije samo Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja ta koja je bila vesnik  borbe za emancipaciju žena na ovom prostoru. Njenim primerom su krenule i žene u svim vojvođanskim gradovima i to žene svih etničkih grupa, a neke od njih su već sedamdesetih godina 19. veka počele  organizovanu borbu za svoja prava. Tako su Velikokikinđanke 1873. osnovale svoju prvu dobrotvornu zadrugu, a starobečejke, 1874. Osim u Novom Sadu, Velikoj Kikindi i Starom Bečeju, takve dobrotvorne zadruge su nicale i u drugim mestima Vojvodine: Sremska Mitrovica (1870), Subotica (1878), Vršac (1883) Veliki Bečkerek (1884), a u periodu od 1890. do 1895: Inđija, Melenci, Dalj, Pančevo, Sombor, Sremski Karlovci, i dr.

Kada se govori o samim počecima ženskog pokreta u Vojvodini, neophodno je spomenuti prvu novosadsku žensku organizaciju koju je 1867. osnovala Marija Tomeković rođ. Fradl. Ona je u početku okupljala Novosađanke bez obzira na versku pripadnost, sa ciljem da pomaže siromašnu decu. Kasnije ova organizacija „postaje rimokatoličko udruženje“.

U Vojvodini su sve etničke zajednice imale svoja ženska udruženja, a samo u Novom Sadu  su radila sledeća: Društvo Marija Doroteja, Jevrejsko dobrotvorno žensko društvo, Kolo srpskih sestara, Društvo ženskih sokola, Žensko muzičko udurženje, Nemačko žensko (kasnije društvo Nemački saez žena), Svetska ženska cionistička organizacija, Mesni odbor crvenog krsta, ženska čitaonica „Posestrima“, Evangelističko žensko dobrotvorno društvo „Tabitha“, Centralni savez čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS idr.  U Somboru je radila mađarska ženska dobrotvorna zadruga, u Velikom Bečkereku Reformatska ženska zadruga (1897), u Sremskoj Mitrovici Hrvatsko rimokatoličko gospojinsko društvo. Pri skoro svakoj većoj jevrejskoj opštini u Vojvodini, radilo je Dobrotvorno žensko društvo: u Velikom Bečkereku (1858), Somboru (1871), u Pančevu (1873), u Novom Sau 81876), Starom Bečeju (188če6), u Kuli (1890) i u Subotici (1895). Takva jevrejska ženska udruženja su postojala i u drugim mestima: Velika Kikinda, Vrbas, Vršac, Zemun i dr.

Povelja Kola srpskih sestara, za koju je likovno rešenje dao Uroš Predić

Među najprogresivnijim borcima za rešavanje problema emancipacije žena, bio je Jaša Tomić. On je kroz svoju političku aktivnost nalazio razne načine da propagira ženski pokret ali i da ga poveže sa političkom akcijom svoje Radikalne stranke i na taj način mu da i organizovanu formu. Najznačajniji i najpouzdaniji saradnik Jaši Tomiću, bila je njegova supruga, Milica, koja se od svih tadašnjih Srpkinja u Ugarskoj najviše iskazala kao emancipovana žena. Kada su žene u Novom Sadu 1910. osnovale Srpsku žensku čitaonicu Posestrima, koja je iznikla iz udruženja Poselo Srpkinja, osnovano 1905, Milica Tomić je postala njena predsednica. Ona  je 1911. pokrenula časopis Žena, koji je izlazio pod njenim uredništvom u Novom Sadu, od 1911. do 1922. godine, sa prekidom za vreme Prvog svetskog rata. Pod istim imenom je Milica uređivala i godišnji kalendar.

Iako se svesrdno zalagao za emancipaciju žena, Jaša Tomić je u jednom od svojih brojnih članaka, zaključio da je najvažnije „da žena ostane žena - obrazovana, ravnopravna, ali žena“. Pod tim je podrazumevao emancipovanu ženu, dobru domaćicu i majku, ali i biće koje je sačuvalo ženstvenost.

A žene su još u 19. veku poručile gospodi:

Nemojte milsiti gospodo, da smo mi namerne, da zaljuljamo vaše gospodstvo, ili da ga baš sasvim oborimo. Ne! To je za sad daleko od nas, a i kako bi sada i pomisliti mogli, kad je vaša inteligentna snaga kud i kamo protežnija od naše; mi hoćemo samo da vi dobijete bolje mišljenje o nami i našim vrlinama, a ne, da u nami gledate samo hazartkinje, nakinđurene lutke i moderne Eve“[1] (Ženskinje, iz pisama jedne ženskinje. Od Laze Nančića, u: Javor, 1881. str. 206 – 209)

Ženski pokret u Vojvodini se narednih decenija odvijao u skladu sa novim društveno – političkim prilikama, a nekoliko predmeta u zbirci Muzeja Vojvodine, svedoče o neumornoj borbi žena za sticanjem takvog položaja u društvu, koji je dostojan svakog ljudskog bića.

Ljubica Otić, muzejska savetnica