Državna klasna lutrija

.

Kosta Taušanović (1854–1902)

Verovanje u sreću je staro koliko i čovečanstvo. Kockanje predstavlja jedan od najstarijih oblika čovekove zabave. Iako spada u neproduktivnu delatnost održalo se i do danas. Prvi podaci o nekoj kockarskoj igri javljaju se još u drevnoj kineskoj kulturi. U starom Egiptu igralo se niz kockarskih igara, od narodnih zabavnih do svešteničkih ili faraonskih. Zapisani tragovi o kockanju nalaze se i u Indiji. U staroj Grčkoj kockanje nije bilo razvijeno i dugo je bilo zabranjeno, barem na javnim mestima, dok je u starom Rimu, uprkos svim zabranama bilo široko rasprostranjeno, a naročita zabava bilo je samim carevima. Kockanje je u srednjem veku bilo jedna od omiljenih narodnih razonoda u Evropi, a ni plemići ga nisu prezirali.

Knez Miloš Obrenović prvi je dozvolio organizovanje igara na sreću 1833. godine kako bi potpomogao privredu u zemlji. Izvlačenja su organizovana svake druge nedelje. Izveštaji o dobicima su objavljivani u Srpskim novinama, a političari su morali da traže dozvolu od Državnog saveta kako bi igrali lutriju. Ugašena je 1838. godine.

Kosta Taušanović, stručnjak za bankarski sistem i osiguranje, za vreme svog kratkog mandata kao ministar narodne privrede (1889-1891) osnovao je dve izuzetno važne i dugoročne institucije: Klasnu lutriju Srbije 1890. godine gde se pobrinuo da prihodi od lutrije budu namenjeni unapređenju srpske poljoprivrede, pokrivaju potrebe socijalno ugroženih kategorija stanovništva, dok je jedan deo novca bio namenjen kreditiranju pozajmica privrednicima i Srpsko brodarsko društvo 1891. u cilju jačanja položaja Kraljevine Srbije na Dunavu i oslobađanja od ekonomske zavisnosti od Austrougarske.

Državna klasna lutrija Srbije nazvana je klasna zato što je svako kolo lutrijskih dobitaka imalo pet klasa. Od svakog dobitka na lutriji država je koristila određeni procenat za unapređenje privrede. Svojim prihodima je pomagala brojne umetničke i prosvetne manifestacije u zemlji, a bavila se i davanjem zajmova.

Državna klasna lutrija Srbije od 1892. godine menja naziv u Kraljevska srpska državna lutrija. Lutrija nije radila tokom Prvog svetskog rata, a uredbom ministarskog saveta Kraljevine SHS od 8. jula 1919. godine osnovana je Državna klasna lutrija. Država je imala monopol nad igrama na sreću i niko drugi nije mogao priređivati igre. Po zakonu o Državnoj klasnoj lutriji bilo je utvrđeno da svaka osoba koja prijavi ili uhvati ilegalnog priređivača dobija od strane države odgovarajuću naknadu, a za ilegalne priređivače sledile su vrlo oštre novčane kazne. Kockanje se kažnjavalo i zatvorom ukoliko se vršilo u vidu zanata ili ako je prilikom kockanja prisutna prevara. Uprkos državnom monopolu na priređivanje igara na sreću, postojala je mogućnost priređivanja takozvanih privatnih lutrija, tombola i drugih igara na sreću. Nakon dvogodišnjih priprema Državna klasna lutrije Kraljevine SHS počela je sa radom 31. decembra 1921. godine. U razdoblju između dva svetska rata ona je u kontinuitetu radila.

Kako su se kroz istoriju menjali nazivi države, tako je i lutrija menjala svoj naziv, od Državna klasna lutrija Srbije, Kraljevske srpske državne lutrije, preko Državne klasne lutrije Kraljevine SHS, do Državne lutrije FNRJ i Jugoslovenske lutrije.

                           

Milan Kapetanović
(1854–1932)

Miloš Savčić
 (1865–1941)

Zgrada Klasne lutrije je sagrađena 1899. godine prema projektu arhitekte Milana Kapetanovića i inženjera Miloša Savčića, pod pokroviteljstvom Ministarstva narodne privrede. Predstavlja prvu zgradu lutrije u Srbiji podignutu za privredne potrebe. U vreme građenja, uz zgrade Kapetan Mišinog zdanja i Narodnog pozorišta, bila je jedna od najreprezentativnijih građevina na potezu od Kalemegdana do današnjeg Trga Republike. Državni značaj ustanove uticao je na projektno rešenje i reprezentativan spoljašnji izgled zgrade. Podignuta je kao jednospratna zgrada u duhu akademizma. Zgrada Klasne lutrije podignuta u jednom od najstarijih delova grada svedoči ne samo o urbanističkom i privrednom razvoju Beograda krajem 19. i tokom prve polovine 20. veka, već i o društvenom i kulturnom prosperitetu i osavremenjavanju prestonice po ugledu na velike evropske gradove tog vremena.

Muzej Vojvodine u zbirci Papirnog novca čuva srećke Državne klasne lutrije iz perioda Kraljevine Jugoslavije. Štampao ih je Zavod za izradu novčanica Narodne banke. Razlikuju se po boji, klasi i ceni. Na svima je štampan državni grb, datum i cena. U dnu se nalazi pečat ovlašćenog prodavca, potpis direktora i predsednika upravnog odbora. Na poleđini su natpisi na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku.

Mirjana Lakić, kustos - istoričar