Konstantin Kostić – narodni tribun 1918. (2)

.

Konstatnin Kostić, norodni tribun, sveštenik, profesor i pisac istorije, rođen je u Bačkom Gradištu 29. juna 1886. godine. Školovanje je započeo u rodnom mestu, a nastavio upisavši Srpsku gimnaziju u Novom Sadu 1905. i bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1909. Rukopoložen je za đakona i prezvitera 1910, u Vršcu. Sa početkom Velikog rata, bio je pod prismotrom policije, a potom interniran u Pančevo, Temišvar, Arad i Tatovaroš. Posle internacije vratio se u Opovo, ali je i dalje bio pod prismotrom policije. I pored toga, nesebično se uključio u zaštitu i zbrinjavanje stradalne i izbegle dece iz Bosne. Postao je poverenik Oblasnog odbora Državne zaštite izbegle dece koji je vodio brigu o njihovom lečenju, smeštaju i ishrani. Decu je razmeštao po domaćinskim kućama, a lekove i lekarsku negu je obezbeđivao Odbor. Dobar glas o požrtvovanom i rodoljubivom proti stigao je i do Amerike i Mihajla Pupina koji mu piše.

Da li smo postali kocke!? - Doajen vojvođanske grafike – Milan Stanojev

.

U Zbirci savremene umetnosti Muzeja Vojvodine čuvaju se četiri grafike i jedna slika poznatog novosadskog grafičara Milana Stanojeva. Ovaj umetnik se smatra jednim od rodonačelnika posleratne vojvođanske grafike, kao i predstavnikom nove figuracije.

Kada se piše o istorijatu grafike u Vojvodini, sigurno je da je Milan Stanojev nezaobilazna ličnost. Njegov stvaralački opus obuhvata dug vremenski period od preko pola veka rada, tokom kog je uticao i utiče na razvoj kako modernog, tako i postmodernog umetničkog izraza druge polovine 20. veka u Vojvodini.

Ostave - depoi novca

.

 

Nalaz većeg broja novca (desetak primeraka do više hiljada primeraka novca) na malom prostoru naziva se ostava ili depo novca. Novac je najčešće sakrivan pred prestojećom ratnom opasnošću, iako su mogući i drugi uzroci njegovog sklanjanja. Okolnosti su bile takve da su vlasnici tog novca često bivali sprečeni da se vrate po njega, bilo zbog prisustva neprijateljske vojske u dugom periodu ili stradanja u ratnim akcijama. Može da se radi o ličnoj, pojedinačnoj imovini (npr. plata vojnika) koja je zakopana pred pretećom ratnom opasnošću ili o zajedničkoj imovini, kao što je nalaz riznice neke vojne jedinice. Naravno da je teško odrediti poreklo nekog nalaza novca, jer ono može biti subjektivno i stoga moguće pogrešno. Posebno što, kako smo pomenuli, neposredna ratna ugroženost na nekom terenu ne mora biti jedini uzrok sklanjanja ostave. Mogu se navesti primeri ostava rimskog republikanskog novca nađenih u Italiji, koji nisu sakriveni pod pretnjom neposrednog napada neprijateljske vojske tu gde je novac zakopan, već usled ratova u Maloj Aziji, gde su odlazili rimski legionari da se bore, i koji su pred odlazak zakopavali – sakrivali svoje teško stečene ušteđevine. Poznat je i navod kod grčkog istoričara a rimskog građanina Apijana, povodom zauzeća grčkog ostrva Rodos, u vreme rimskih građanskih ratova, da je (Kasije) zaplenio sav novac i dragocenosti iz hramova i javnih zgrada. Stanovnicima je bilo naređeno da u određeni dan predaju sve dragocenosti pod pretnjom smrtne kazne za one koji to ne učine, a onima koji bi izvestili o sakrivenom blagu i odali mesta sakrivanja je obećana nagrada u visini desetog dela sakrivenih dragocenosti. U početku su građani sakrivali vrednosti misleći da neće biti doslednog sprovođenja zaprećenog, ali kada su počela kažnjavanja neposlušnih i nagrade doušnicima, do drugog roka je stanovništvo u mnogo većoj količini predavalo što je od njih traženo. Imamo podatke da su blago iskopavali iz zemlje, dok su ga drugi podizali iz bunara, a treći ga donosili iz grobova.

Novogodišnje čestitke i motivi na njima

.

Čestitka, 1906. godina

Slanje novogodišnjih čestitki se na našim prostorima smatralo važnim društvenim činom. Jedna porodica je redovno slala čestitke svojim rođacima, prijateljima, poznanicima i poslovnim partnerima, pa čak i mušterijama. Krajem 19. i početkom 20. veka su se slale uvozne čestitke, što je uticalo na pojavu velikog broja motiva koji simbolizuju ovaj praznik. Kasnije su se čestitke štampale i kod nas.

Nove mogućnosti u okvirima stručne saradnje naučnih istitucija i Muzeja Vojvodine na polju zaštite kulturnog nasleđa

.

Mikroskopski snimak preseka

U okvirima konzervacije i restauracije predmeta od drveta, kao dela sveobuhvatne discipline zaštite predmeta kulturne baštine, najveću grupu čine istorijski i etnološki predmeti, ali ne tako retki su i arheološki artefakti.

Organsko poreklo drveta čini sve ove predmete osetljivim na propadanje pod uticajem vremena, mehaničkih ošetećenja, klimatskih uticaja, biološkog delovanja insekata, bakterija i plesni. Kao podgrupa, arheološki predmeti su izuzetno osetljivi, podložni propadanju i razgradnji do uništenja, te je njihov broj u odnosu na istorijske i etnološke predmete manji.

Nekoliko reči o počecima ženskog pokreta u Vojvodini

.

Žensko udruženje Majka Jugović, Sremska Mitrovica,1920.

Nismo mi, gospodo nakinđurene lutke i Eve...

Dok je u svetu razvoj ženskog pokreta započeo odmah nakon francuske buržoaske revolucije (1789), počeci ženskog pokreta u našim zemljama, sežu u drugu polovinu 19. veka. To je vreme kada  su se žene sve teže mirile sa činjenicom da ostanu na marginama društvenih zbivanja i da se suština njihovog života svodi na ulogu majke, supruge i domaćice. One su zahtevale pravo na nasleđivanje, pravo nasleđa iz bračnog odnosa, pravo na školovanje ženske dece, pravo na ženske organizacije, pravo na javno delovanje. Borba koju su žene započele tokom 18. veka, trajala je kroz ceo 19. i početak 20. veka dok se nisu  izborile za mesto u društvu koje im pripada.

Božićni običaji

.

Zimski period je bogat običajima, a u njihovom središtu je Božić. Božićni ciklus traje od božićnog posta, odnosno Adventa do Bogojavljenja.

Na dan Svete Varvare (kod pravoslavnih), odnosno na dan Svete Lucije (kod katolika) neguje se običaj da se u tanjirić seje pšenica, koja ozeleni do Božića. Ona ima posebno mesto na trpezi za Badnje veče i Božić. U središnjem delu tanjirića je ostavljeno mesto za sveću ili kandilo koje gori u ovim prilikama. Ta pšenica je posle praznika najčešće davana živini ili stoci, ali je ponegde i čuvana na poseban način: uplitana je i presovana u obliku sunca, te je na njoj čuvana posuda sa osvećenom vodom, koja je mogla da pomogne ukućanima u nevolji. Poznati su i drugi običaji vršeni na ovaj dan, poput kuvanja varice – pšenice ili pšenice sa zrnima drugih biljaka koje su uzgajane u domaćinstvu, dolaska položajnika i drugih.