Ugarski bakarni skifat

.

Bakarni novac skifatne (čankaste) forme kovao je ugarski kralj Bela III (1172-1196), najverovatnije u spomen ceremonije krunisanja koja je obavljena 13. januara 1173. godine. Na aversu natpis SANCTA MARIA i Bogorodica sa svetiteljskim vencem drži u levici Hrista, a u desnici žezlo. Na reversu su dve vladarske figure na prestolu između kojih i natpis REX BELA – REX STS. Na ovom novcu je prvi put prikazan dvostruki krst, koji se kasnije prikazuje sve češće, a postaje i deo nacionalnog grba. Oblik novca je karakterističan i ima analogiju u romejskom (vizantijskom) novcu 12. veka. Većim delom 12. veka je na ovim prostorima besneo rat kao posledica mešanja romejskog cara Manojla I Komnena u borbe za vlast u Ugarskoj. Godine 1164. došlo je do primirja i tada je princ Bela, brat kralja Stefana III, pošto je priznat za prestolonaslednika i dodeljena mu na upravu Hrvatska i Dalmacija, poslat u Carigrad. Značaj koji je romejski car Manojlo I pridavao ugarskom pitanju, vidi se po tome što je rešio da princa Belu, naslednika ugarske krune, proglasi za svoga prestolonaslednika, da bi tako pripremio spajanje Ugarske sa Romejskim carstvom (Vizantijom). Princ je u Carigradu nazvan Aleksije, oženjen je carevom kćerkom i proglašen despotom. Ta titula je do tada pripadala samom caru, a od tada je dobila karakter posebne titule, koja je dolazila odmah posle titule cara (vasilevsa). Postoje i mišljenja da je princ bio samo veren sa carevom ćerkom i kada se caru rodio sin, car Manojlo je promenio plan, koji je izazvao u carevini veliko nezadovoljstvo, te je Belu oženio Anom, sestrom svoje druge supruge. Posle smrti ugarskog kralja Stefana III, Manojlo je uspeo da svoga štićenika i člana familije proglasi za ugarskog kralja i time stavi Ugarsku pod romejski uticaj. Bela se morao obavezati da će za sva vremena biti prijatelj Romejskog carstva i vladati kako caru odgovara.

Ova vrsta novca skifatne, čankaste forme nije bila deo redovnih emisija i imala je memorijalni karakter obeležavanja krunisanja kralja, koji je postao srodnik romejske carske porodice – venčanjem sa carskom princezom, čime je dobio status „sina vasilevsa“. Time je svojoj državi obezbedio visoko mesto u romejskoj hijerarhiji država i vladara, priznajući na taj način idealni primat romejskog cara. Simbolika čankaste forme ovog novca nalik na romejski novac asocira, kao i kupole crkava, na nebeski svod, označava vaseljenu na čijem vrhu (aversu) su prikazani Hristos Pantokrator, Bogorodica Zastupnica ili arhanđel Mihajlo – onostrane sile koje vladaju vaseljenom dok su ispod nebeskog svoda (na reversu) „sa ove strane“ na zemlji prikazani uzvišeni svetovni vladari, familijarno povezani sa jedinim vladarima blagoslovenim od Boga – po rimskoj - romejskoj doktrini, koji tim srodstvom dobijaju pravo na svoju blagoslovenu vladavinu – potvrđenu krunisanjem od strane Hrista, Bogorodice ili ugodnika Božjih, vladarskih patrona.

Ova vrsta novca je bila u opticaju samo na teritoriji Ugarske. Poznate su srpske i bugarske emisije skifatnog čankastog novca kovane u istim prilikama krunisanja srpskih i bugarskih vladara carskih, romejskih zetova. Samo je srpski i bugarski novac tog tipa kovan sa romejskim kalupima što ovde nije slučaj. Muzej ne raspolaže pomenutim emisijama.

Dalibor Nedvidek, muzejski savetnik – numizmatičar

 

Sahranjivanje u praistoriji

.

 

Tokom neolita ljudi su svoje umrle polagali u rake u zgrčenom položaju, poput fetusa u materici. Verovanje u život nakon smrti verovatno im nije bilo strano, pa su često uz pokojnike stavljali grobne darove, a to su bile posude sa hranom ili pićem, kako bi pokojnik i na onom svetu imao sve što mu je potrebno. U eneolitu su pripadnici pojedinih stepskih plemena, koja su došla sa istoka, svoje pokojnike sahranjivali u pravougaone rake, postavljajući ih na leđa sa savijenim nogama. Pored pokojnika stavljali bi komad crvene mineralne boje to jest okera i grob potom zatrpavali velikom količinom zemlje, formirajući tako humke ili tumule, često velikih dimenzija.

Velosiped

.

Pre izuma motocikla, automobila i aviona biciklisti su vožnjom na brzoj dvokolici (velosipedu) dostizali najveću brzinu kretanja čoveka. Prvi izum ove sprave pripisuje se Leonardu da Vinčiju u 15. odnosno 16. veku, čiji projekat nikad nije pretvoren u prototip.

Rogovi divljeg govečeta

.

Na stalnoj postavci Muzeja izložen je deo glave sa rogovima koji je pripadao jednoj vrsti koja je izumrla početkom XVII veka – divljem govečetu ili turu. Bila je to veoma krupna životinja i izuzetno značajna lovna vrsta kroz vekove. Mužjaci crne boje, agresivni, teritorijalni, mogli su težiti do tonu i po. Suočiti se sa takvom životinjom, simbolom snage i moći, svakako je bio veliki izazov za svakog lovca. Rogovi su često stavljani na tremove kuća, kako bi snaga koja je krasila ovu životinju, prešla na ukućane, štitila ih i pomagala im. Danas se uzgaja domaće goveče koje je direktni potomak ove divlje vrste.

Zlatna žica, vezak tanak - ja malena, a ti sladak...

.

Jelek iz Vranjeva s početka 20. veka

Zbog složenosti izrade, zlatovez u Banatu je bio u domenu poluzanatske proizvodnje, dok je skupocenost odredila njegovu primenu samo na najsvečanijim delovima nošnje. Zlatovezom su ukrašavani svečani odevni predmeti od belog platna. Muške košulje su ukrašavane na grudima, a ženski oplećci na rukavima. Zbog skupocenosti veza on nije uvek rađen direktno na odeći, već na komadu finijeg platna koji je zatim ušivan na odevni predmet. Ipak, najskupoceniji zlatovez ukrašavao je odevne predmete od finijih kupovnih tkanina, pre svega satena i pliša. To su bili ženski i muški prsluci, kecelje, jedna vrsta svečanog muškog kaputa od pliša kao i ženska nevestinska oglavlja koja su specifičnost ovih prostora.

Vezilje „zlatarke“

.

Kata Lončarski - Kata zlatarka

Zlatovez je sasvim ulazio u domen poluprofesionalne izrade (veoma je mali broj žena koje su se same, u okviru svoje kućne radinosti, upuštale u izradu zlatoveza). Ovim poslom bavile su se pojedine žene u selima radeći za potrebe svoga sela i okoline. One su svoje proizvode izrađivale po porudžbini, a naplaćivale ih prema bogatstvu vezenog ukrasa. Učenja zanata nije bilo, mada su roditelji ponekad slali svoje ćerke kod poznatih vezilja da izučavaju izradu zlatoveza. Vezilje „zlatarke”, kako su ih nazivali, najčešće su bile žene i devojke iz siromašnijih porodica, koje su na ovaj način dopunjavale kućni budžet. Takođe, nije bio redak slučaj da se ova veština nasleđivala u porodici, ćerka je učila od majke ili snaja od svekrve. Pojedina imena su zabeležena, pa je čak moguće razlikovati stilove rada pojedinih žena ili veziljskih radionica.

Najistaknutiji centar srpskog zlatoveza krajem 19. i početkom 20. veka bili su Melenci u Banatu. U mestu je radilo više vezilja, ali se po popularnosti isticala Kata Lončarski, poznatija kao Kata Zlatarka, u čijoj je radionici izrađivan zlatovez za veći deo Banata, obližnjih delova Bačke i Srema u periodu od 80-tih godina 19. veka do Prvog svetskog rata. Ona je, takođe, ovoj veštini obučavala devojke iz okolnih banatskih mesta i Šajkaške. Terenskim istraživanjem vršenim daleke 1959. godine zabeležena su i imena nekoliko žena koje su učile od Kate: Vuga Kavalić iz Melenaca, Jana Saravolčeva iz Bašaida. Terenska istraživanja vršena početkom 90-tih godina 20. veka pokazala su, na žalost, da u Melencima skoro da i nema sećanja na rad Kate Lončarski.

Ornamentika

Kapa sa šlajfnama iz Melenaca, 1894 Vezilja Kata Zlatarka

Teško je reći kako su vezilje nabavljale uzorke za vez. Prema svedočenju savremenika, Kati Zlatarki iz Melenaca motive je iscrtavao njen muž Jovan, koji je bio vičan crtanju. Međutim, u Banatu je tokom 19. i početkom 20. veka osnovano nekoliko preduzeća za izradu predmeta domaće radinosti. Postoji pretpostavka da su ovi preduzetnici, koji su bili zainteresovani za narodnu umetnost, uticali na pojavu i oblikovanje zlatovezačkih motiva, naročito na odeći s kraja 19. veka. Motivi na banatskom zlatovezu s kraja 19. veka su u umetničkom smislu veoma uspešno oblikovani, a preovlađuju cvetne lozice i buketi, uz obavezne zlatne šljokice, perle i raznobojna stakalca. Sve nam to ukazuje na mnogo direktniji uticaj visoke ornamentalne umetnosti srednje Evrope, koja nije izgubila svoje osnovne forme primenom na proizvode narodne umetnosti. Ovu bi pretpostavku svakako trebalo uzeti kao tačnu i zbog toga što iz Banata upravo i potiču najraskošniji i najkompleksnije ukrašeni primerci zlatoveza.

Motivi prisutni na zlatovezu su prvenstveno floralni, češće stilizovani nego realistični. Zoomorfni motivi su mnogo ređi, a najprisutnije su predstave ptica i pauna.

Iako postoji rašireno verovanje da je zlatovez nešto što ima viševekovnu tradiciju u srpskoj ruralnoj nošnji u Vojvodini (Banatu), materijalni predmeti u muzejima nam ukazuju na ograničeno trajanje ovog načina ukrašavanja kod nas, svodeći najraskošnije primerke na poslednje decenije 19. veka i ukazujući na sve lošiji nivo izrade na početku 20. veka. Posmatrajući materijalni predmet u njegovom nematerijalnom kontekstu dobijamo uvid u njegovu metaforičnu i simboličnu dimenziju. Zlato svojom materijalnom vrednošću skreće pažnju na sebe, pa otuda i razlog zašto je došlo do razvoja ideje o kontinuitetu vezilačke tehnike i načina ukrašavanja na ovom prostoru. Pokazuje se da je u stvari došlo do transformacije u simbolici odeće ukrašene zlatovezom, gde je u prošlosti posedovanje ovakvog predmeta pre svega imalo značenje u pokazivanju materijalnog bogatstva pojedinca, odnosno njegove porodice. Polovinom 20.veka, kada su ovakvi predmeti, kao reprezentativni, popunili muzejske zbirke, došlo je do pomeranja njihovog značenja, gde oni postaju simbol nacionalnog identiteta Srba u Banatu.

Mr Katarina Radisavljević, muzejska savetnica

 

Tradicionalni zanati i domaće radinosti - trščar iz Bačkog Brega

.

Postavljanje tršačanog krova , druga faza, Temerin, 1989.

Bogatstvo flore i faune Bačkog Podunavlja povoljno je uticalo na opstanak nekih starih zanata koji su u drugim mestima Vojvodine već davno izumrli. Ovaj uticaj je bio pojačan i ekonomskom krizom, posebno izraženom za vreme tranzicije 90-tih godina. Privatizacija praćena gubitkom radnih mesta ostavila je brojne meštane navedenih sela bez ikakvih izvora prihoda. Zbog toga se neki od njih vraćaju starim zanimanjima u svojim mestima, koja su usmerena ka raznovrsnim prirodnim resursima i njihovoj upotrebi u okvirima određenim nematerijalnim tradicijama datog kraja.