Otvorena izložba "Zaostavština dr Laze Kostića" Gradskog muzeja iz Sombora

.

U četvrtak, 4. februara 2016. godine, otvorena je izložba "Zaostavština dr Laze Kostića iz Zavičajne zbirke likovnog odeljenja Gradskog muzeja Sombor".

Izložbu je otvorio akademik Miro Vuksanović, a njegovu besedu prenosimo Vam u celosti:

SCHREIBTISCH LAZE KOSTIĆА

Nemojte zameriti što ću da govorim u prvom licu. Nisam primio takav običaj, danas prilično čest. Ali, koristim svoj primer kao objašnjenje. Posle studija književnosti, mlad, dabome, bez ambicija da ostanem beogradski stanovnik, počeo sam u somborskoj srednjoj školi da predajem književnost i jezik. Pod obavezom da polažem državni ispit, došao sam u staru zgradu Filozofskog fakulteta, u Njegoševu, novosadsku, kod profesora Novakovića. Predložio sam mu da za temu uzmem život i rad Laze Kostića u Somboru. Rečiti Sremac je predlog „opevao” i ja sam pristupio radu. Desilo se da sam ubrzo preuzeo posao u kulturi koji radim četrdeset godina. Ipak, nisam ostavio ugovorenu temu. Iščitavao sam Milana Savića, još više Mladena Leskovca i Milana Kašanina, koji su do detalja, pouzdano, pisali o Lazi, sa sposobnošću da im opisi sitnih podataka budu prave arabeske. Na dobro pripremljenoj i muzeološki logičnoj izložbi Zore Šipoš nije bilo nužno da se pominju. Proučio sam svedočenja Lazinog doktora Simonovića, svestranog čoveka čija je ledinačka kuća rođenja obeležena spomen-pločom, uz put prema Beočinu, s leve strane. Njegove uspomene na Lazine somborske godine su prvoredni izvor. Zato je lepo zastupljen na ovoj izložbi, u katalogu, po zasluzi. Išao sam dalje i u časopisu „Dometi”, 1976, u četiri nastavka objavio obimnu raspravu „Laza Kostić u Somboru”, a četiri godine kasnije i knjigu s istim naslovom i opširnom zbirkom tekstova što ih je Laza napisao posle nastanjivanja u Somboru 1895, do 1910, kada je sahranjen na tamošnjem groblju. U središtu pomenute rasprave i u središtu somborske muzejske izložbe nalazi se Lazin pisaći sto, njegov Sshreibtisch. To radno mesto je čuveno. O njemu je i pisano i kazivano. I to je jedino njegovo, nabavljeno po njegovoj velikoj želji, jer do svoje 54. godine nije imao svoj sto za pisanje. Naručio ga je u Beču, kod ondašnjeg poznatog majstora Tajbnera. Laza je pisao stojeći, raskomoćen, ponekad i bez odeće. I prošetao bi terasicom ograđenom kovanim gvožđem, iznad kapije i mesta za spomen- ploču koja je kasnije, sa stihovima, postavljena pored uzlaza u kuću Palanačkih na Glavnoj ulici, do parohijskog doma i velike crkve. Ostajao je noću, dugo, spavao ujutru, takođe dugo, potom gimnastičio, trčao, radio sklekove, sve na građansko čuđenje, uveče išao u Srpsku čitaonicu koja danas nosi njegovo ime, kojoj je bio predsednik. Zabeleženi su Lazini kalamburi i dosetke, skraćene reči u depešama i uzrečice. Pričao je Milan Konjović kako se čaplinovski obukao, u crno, utegnut u struk, s dubokim cilindrom, dok je išao za kovčegom svoje „verenice ljube”. Veljko Petrović, kao dečak, gledao je mladu „u penastoj belini”, „masivno oblu”, dobrodušnu i srećnu, jer je posle dvadeset i pet godina dočekala da se uda za „ženika” koji je na venčanju „gledao u stranu, u ništa”. Zabeležio sam kako Draginja Konjović, majka sportskog novinara, u somborskom Prnjavoru govori da je tri godine, mala, služila u Lazinoj kući. Međutim, to je bila kuća u kojoj je živela Julijana Palanačka, Lazina žena o kojoj je Simi Matavulju pisao da je sve teža iako je kao Večiti Mladoženja baš nju odabrao zato što je bila „teška” oko sto i pedeset hiljada forinti i nju uzeo kad im je zbir na venčanju pred protom Momirovićem bio okrugao – sto godina. Julijana je veliki Lazin dobrotvor, ali se nije s bogatstvom pitala dok joj je bila živa majka, Ana Palanačka, rodom od Popića, spečena, sitnooka, mala, uskog čela, mrgodna i zgranuta ponašanjem svog zeta koga je zvala Praznov. Takva, a trebalo bi pogledati njenu fotografiju koja nije u katalogu, pa bi bilo jasnije zašto je, odmah posle Lazinog venčanja, iz svetle sobe na spratu, uzela lampu sa stola, bacila pribor, i Sshreibtisch iznela u „sobu gde se ruča i umiva”. Laza je otišao u Krušedol i vratio se posle taštine smrti, dve godine kasnije. Stigao je u slobodu, u otvorenu svaku odaju ženine kuće, pred njenu otvorenu kasu, putovao, dočekivao goste, podmirio dugove (oko osam hiljada kruna, uključiv i neplaćeni Sshreibtisch), uživao, ali i pisao svoj sanovnik, tajno i na francuskom jeziku, kako mu u san dolazi Lenka Dunđerska. Iz tog „Dnevnika”, koji imamo u prevodu Milana Kašanina, počela je da raste Santa Maria della Salute, ljubavna poema i molitva, osamljena, još nedosegnuta u srpskom pesništvu. Cela je u katalogu kao glavni „eksponat”, kao glavni razlog za kazivanje o Sshreibtisch-u. Na tom istom pisaćem stolu Laza je sastavio svoju najobimniju knjigu, napadanu i prećutkivanu toliko da sam baš ja, onako mlad, u knjizi Laza Kostić u Somboru prvi štampao njena odabrana poglavlja. To je Lazina Knjiga o Zmaju koja je objavljena, nedavno, u Antologiji Deset vekova srpske književnosti. Štampanje te velike knjige, 1902. godine, platila je Lazina Julča. Za istim Sshreibtisch-om Laza je pisao pesme: „Srbu” (posvećenu Ljubi Nenadoviću), „Gđici Zori V. u spomenicu”, razgovor u stihovima „Deca i starac” i „Prolog za Gorski vijenac”, gde, na kraju, kaže: „Dok na tu zemlju ovi stoji kam, najcrnji vrag je Srbin sebi sam!” Poslednji stih je dat u katalogu, kao opomena. Za somborskim Schreibtisch-om Laza Kostić je sabrao svoje pesme i objavio ih u Matici 1909. Na godinu pred svoj odlazak, kada je primljen u Srpsku kraljevsku akademiju, u godini smrti svoje Julijane i u godini kada je dovršio svoju najbolju pesmu, Laza je sveo životni račun, nikome dužan, učinivši da smo njegovi dužnici. Nema Lazinih radova sa somborskog Sshreibtisch-a na izložbi somborskog Muzeja. Ima predmeta, stvari i slika koje su bile oko Laze. I to je za ovakvu priliku dovoljno zanimljivo i provokativno, privlačno i pod dugim naslovom jasno obrazloženo. S ovim detaljima ravnoteža je uspostavljena i ova izuzetna izložba otvorena.

 

Povezani članci