Letopis Matice srpske

.

0
0
0
s2sdefault

Ulazak u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, uticao je na kulturni pejzaž Vojvodine. Ostvarivanjem nacionalnih težnji, nacionalno-kulturni poslenici i institucije pali su u drugi plan, a Beograd i ostali kulturni centri privukli su značajna imena iz naučnog, obrazovnog i umetničkog miljea. Periferna uloga koju je prostor Vojvodine zauzeo na mapi nove države najjasnije se odražavao na rad najstarije srpske kulturne institucije – Matice srpske – koja je u međuratnom periodu prolazila kroz finansijske teškoće, koncepcijska lutanja i pokušaje političkih zloupotreba. Čak ni njena najdugovečnija tekovina, časopis Letopis Matice srpske, nije izlazio do 1923. godine.

Prva izdanja obnovljenog Letopisa krasio je i novi vizuelni identitet, za koji je zaslužan mladi slikar iz Bečeja, Mladen Josić. Stilizovana secesijska kompozicija na naslovnoj strani, sa motivom zamišljenog starca, nije naišla na odobravanje konzervativnijih članova Matice. U kritici se posebno isticao bivši urednik Milan Savić, koji je smatrao da je ilustracijama mesto samo u kakvom dečijem ili šaljivom listu, a na pitanje šta treba da znači alegorijska predstava sa naslovnice, renomirani slikar Uroš Predić mu je lakonski odgovorio „Ne mora sve da nešto znači, ako je lepo crtano“.

Inače, sam Predić je zbog previše obaveza prethodno odbio da radi likovnu opremu Letopisa, ali se pohvalno izrazio o budućem istaknutom slikaru Mladenu Josiću: „Sada, pošto su ugledala sveta dva broja obnovljenog Letopisa, umirio sam se, i ne samo to, nego sam veseo, što nisam zauzeo mesto koje eto mlađa snaga tako dobro ispunjava, sa puno lepih obećanja za budućnost.“