Изложба о развоју доминантних грана пољопривреде у Војводини

12.09.2013. | Сталне поставке

У згради некадашњег житног магацина (Павиљон 1) реализоване су прве изложбе из историје пољопривреде. Радови на адаптацији овог простора за потребе сталне поставке започети су непосредно након оснивања Музеја. Током деведесетих година 20. века је, на три нивоа, постављено неколико тематских изложби, које садржајно, концепцијски и музеолошки чине јединствену целину и говоре о развоју доминантних грана пољопривреде у овим крајевима.

Изложбе су постављене уз помоћ стручњака Пољопривредног факултета у Новом Саду, Института за ратарство и повртарство и Музеја Војводине.

АЛАТКЕ И ОРУЂА ЗА ОРАЊЕ
Аутори изложбе: Иван Чакан и Филип Форкапић

Развој и унапређење оруђа за орање траје вековима. Прве алатке биле су малих димензија и израђиване су од коштаних остатака и сличних материјала. Ове тзв. мотике паралице чине прелазну фазу ка првим ораћим справама.

Прво конструктивно сложеније оруђе за орање је рало. Оно се у нашим крајевима помиње до 18. века, када га замењује плуг.

Дрвени плуг је најстарије сачувано оруђе за орање на територији Војводине. Велика прекретница у развоју плугова настаје средином 19. века. Тада се јављају први фабрички гвоздени плугови, од којих су врло брзо настали савремени плугови са машинском вучом.

Изложбом је приказан развој ораћих алатки и оруђа од праисторије, преко гвозденог доба, античког периода и средњег века, до средине 20. века. Посебна пажња посвећена је дрвеним плуговима и најпознатијим фабричким запрежним плуговима.

Запрежне плугове који су коришћени на нашим просторима производиле су многе европске фабрике и занатске радионице (немачке, енглеске, аустроугарске – аустријске, мађарске, чешке, југословенске…), али и америчке. Већ у 18. веку, тачније 1785. године у Енглеској је основана фабрика Ransomes, Sims & Head, да би у 19. веку и почетком 20. века било основано неколико фабрика: у Немачкој – Ackergerätefabrik Hohenheim, Gebr. Eberhardt KG, Rud. Sack KG…; Енглеској – J. & Howart, Clayton & Shuttleworth…; Аустроугарској, односно Мађарској – Hofherr-Schrantz-Clayton-Shuttleworth, Kühne E…; Чешкој – Rudolf Bächer, Karel Vacek, Jan Červinka…; у САД – John Deere, Oliver Chilled Plow Works, Starbuck & Sons…

Дугу традицију у производњи запрежних плугова имало је насеље Кула у Бачкој (занатске радионице Polich i Varga и F. Knefely). У Југославији су у првој половини прошлога века основане фабрике пољопривредних машина у Лесковцу (Пролетер) и Осијеку (ОЛТ). Запрежни плугови су се непосредно после ослобођења почели производити и у новооснованим фабрикама: Метална у Штипу; Липос у Тузли; Творница пољопривредних стројева – ТПС у Босанској Костајници; Lesce у Бледу.

ИСТОРИЈАТ ГАЈЕЊА ПШЕНИЦЕ
Аутор изложбе: проф. др Иван Михаљев, са сарадницима 22 Павиљон 1

Пшеница је једна од најзначајнијих биљних врста. Сматра се да је она имала велики утицај на развој производње других њивских врста биљака.

Од пшеничног брашна се добија најквалитетнији хлеб, као и друге врсте пецива и тестенина. Пшеница се користи и у исхрани домаћих животиња. Због свог значаја, она се гаји скоро у целом свету, па и тамо где природни услови нису погодни за њу. По површини на којој се гаји, она заузима прво место међу њивским усевима. Када је реч о овим просторима, пшеница се налази одмах иза кукуруза.

Изложба се састоји из неколико сегмената: порекло и распрострањеност гајења, селекција и селекционари, технологије производње пшенице кроз историју, заштита пшенице од корова и болести, традиционална жетва и вршидба, складиштење зрна кроз историју.

Поред докумената и фотографија, на изложби су представљене и поједине пољопривредне алатке, као и макете ветрењаче и воденице – поточаре.

ИСТОРИЈАТ ХМЕЉАРСТВА
Аутори изложбе: др Јан Кишгеци, мр Јан Сабо и дипл. инж. Јарослав Љекар

Постојбине хмеља су плодне низије у околини Црног мора подно Кавказа, на југозападу Русије. Хмељ и традиција справљања пива су Великом сеобом народа пренети у област садашње средње Европе, где се хмељ гајио у “хумунолоријама” – хмељарницама.

Производња хмеља се касније проширила и на друге државе и континенте, тако да су настале хмељарске области са традицијом: у Чешкој – Жатечка област, у Немачкој – област Халертау, у Енглеској – Ист Кент, у САД – Јакима. У бившој Југославији су постојале две хмељарске области: у Војводини – Бачка, са центром у Бачком Петровцу; у Словенији – Савињска долина са центром у Жалецу.

У Војводини је прве хмељарнике поседовао гроф Андреј Хадик (1770. године, на свом имању код Футога). Касније су хмељ почеле узгајати породице Стратимировић у Кулпину и Дунђерски у Чибу. Словачки учитељ Алберт Марчиш из Падине је 1885. године добио саднице хмеља од чешког хмељара на Хотековом имању. Учитељ је тај хмељ сам гајио и свима га препоручивао, што је утицало на ширење ове биљке у околини Бачког Петровца, где се за кратко време развио центар војвођанског хмељарства.

Ради заштите интереса произвођача хмеља, у Сомбору је 1905. године основано Удружење бачких хмељара, које је 1906. године бројало 1.888 чланова.

У Војводини је пре Првог светског рата било 1.236 ha хмељарника, али је после рата остало свега 400 ha. Пиво је и даље тражено, а хмеља је било мало. Услед велике потражње и мале понуде, цена хмеља је брзо расла, што је охрабрило сељаке да повећају површине под овом културом. Услед тога, од 1920. до 1927. године настаје „златно доба“ војвођанског хмељарства. Хмељарници су подизани у скоро свим деловима Војводине. Године 1927. је под хмељом било 8.097 ha. Те године је у Бачком Петровцу основана хмељарска школа.

ИСТОРИЈАТ ПИВАРСТВА
Аутор изложбе: др Јан Кишгеци

Пиво, тј. пиће од јечменог слада стварано је вековима. Први су га произвели Вавилонци, око 2.800 године пре Христа. Од њих су овај напитак научили да справљају – Египћани, Персијанци, Грци, Римљани, Шпанци, Гали, Германи и Словени. Иако су стари Египћани од житарица први припремали освежавајуће пиће звано synthum, неку врсту пива у које нису додавали хмељ, него горко корење и зачине.

На основу историјских извора се може закључити да су Стари Словени први користили хмељ као зачин и конзерванс. Овај рецепт су од њих преузела суседна германска племена, која су развила вештину гајења хмеља и справљања пива. Прве забелешке о коришћењу хмеља у средњој Европи потичу из 7. и 8. века.

Опатица Хилдегард (1098–1179) из манастира Бингена је, вероватно, прва објавила рецепт за коришћење хмеља приликом кувања пива и справљања лекова.

Одушевљен пивом, војвода Жан Санс Пур увео је Орден витеза хмеља и додељивао га свима који су допринели развоју хмељарства.

У историјату пиварства наилазимо на различите личности које су обожавале пиво и допринеле ширењу култа овог пића. У томе се посебно истиче Гамбринус (Gambrinus), војвода од Брабанта и Лотарингије (1196– 1294), који је стекао титулу краља пива.

У Европи је изграђен велики број пивара у 14, 15. и 16. веку. Раније је кување пива имало искључиво кућни карактер. Просветитељско доба донело је нови потицај развоју хмељарства и пиварства.
Током аустријске окупације Београда, пиварство превазилази оквире домаће, занатске производње и добија размере индустријске производње. Аустријски досељеници и предузимачи изградили су две мале пиваре на Дорћолу. Када су се Турци поново вратили у Београд, пивари прелазе на леву обалу Дунава и Саве и настављају рад на аустријској територији – у Земуну и Панчеву, одакле су пиво извозили у Београд.

У 19. веку, за време кнеза Милоша Обреновића, подигнута је пивара у Београду, на углу улица Балканске и Гепратове. Истовремено је, на месту данашње пиваре Скадарлија, започета градња мале пиваре, чији је власник био Филип Ђорђевић.

Крај 19. и почетак 20. века обележиле су многе техничке новине у пиварству, које је први применио Ђорђе Вајферт, власник панчевачке пиваре. Он је изградио нову, велику пивару у Београду, испод Топчидера, на месту данашње пиваре БИП.

Проналазак парне машине био је врло значајан и за пиварску индустрију, јер је њена примена умногоме побољшала и унапредила процес производње, што је омогућило прелазак са занатског на индустријски начин производње.

Нове технике и технологије су значајно допринеле модернизацији пивара и стварању услова за побољшање квалитета пива. У Србији је последњих година значајно побољшан квалитет пива, а створене су и нове врсте.

ИСТОРИЈАТ ГАЈЕЊА КОНОПЉЕ
Аутори изложбе: др Јан Кишгеци и дипл. инж. Јарослав Љекар

Конопља је, пре свега, гајена због влакна. Стари народи на Блиском и Далеком истоку гајили су ову биљку због производње наркотичких средстава. Римски хроничар Плиније конопљу спомиње као лековиту биљку.
Интензивније гајење конопље на подручју данашње Војводине започето је у 15. и 16. веку.

Половином 19. века она се у овим крајевима углавном гајила за кућне потребе, а мање за продају. Ради побољшања њеног квалитета, увожена је из Италије. Италијанске сорте биле су знатно мекше и погодније за израду платна, док је домаћа конопља давала јако, грубо влакно, од којег је прављена добра ужад.

Уз помоћ карата, докумената, фотографија и алата за прераду овом изложбом је приказано гајење конопље и њена прерада у кућној радиности.

Тематске целине изложбе су: порекло, назив и подела, изглед, типови конопље, припрема земљишта за сетву, жетва, мочење, сушење, ступање – ломљење, трљење – глађење, чешљање – гребенање, предење, сновање и ткање. Између осталог, изложени су следећи предмети: косир, гребена, коловрат, сноваљка, чекрк, вито, мотовило, трлица, ступа, разбој и мангељ.

ИСТОРИЈАТ ГАЈЕЊА СИРКА МЕТЛАША И ИЗРАДА МЕТЛИ
Аутор изложбе: др Јанош Берењи

Метлом се човек служи вероватно још од праисторије. У Библији се метла и метење спомињу чак на девет места. Метла се појављује и на египатским цртежима, а код Римљана су верници “метачи светишта” били посебно заслужни грађани, одликовани дозволом за метење верских објеката.

Као стални реквизит злих хтонских демона и симбол зла, метла се јавља у многим народним веровањима и предањима, али она поседује и апотропејско својство, тј. штити људе и домаћинства од злих сила и нечистоће. Често се користи и као симбол забаве, и то на многим колективним свечаностима и током празника.

Донедавно је метла била универзално средство за чишћење. Промена начина живљења и ентеријера условила је и промену начина њиховог одржавања (уведен је усисивач и др.).За разлику од савремених уређаја, метлом се могу почистити и тешко доступни делови просторија, па је, захваљујући томе, остала незамењива до данашњих дана.

Метле се претежно праве од сировина биљног порекла, али се за њихову израду може користити и пластика, животињске длаке или перје. Данас се највише употребљавају метле од сирка, како због саме навике потрошача, тако и због враћања природним сировинама.

ДУВАН И ЛУЛЕ – ОД СЕМЕНА ДО ДИМА
Аутори изложбе: др Јанош Берењи и Татјана Митић

Изложба се састоји из два дела. У првом делу је приказан историјат гајења дувана на подручју Војводине. Тематске целине су: порекло, назив и подела, изглед, типови, производња расада и расађивање, нега у пољу, берба и сушење, начини коришћења и уживање дувана. Поједине теме су илустроване тродимензионалним предметима: керамичким посудама за ручно заливање дувана, таблом са ознаком парцеле, садилицом, грталима, иглама за низање листова дувана, кукама и двема балама осушених листова дувана (сорте берлеј и вирџинија).

У другом делу изложбе су представљене луле. Ретки и карактеристични примерци лула класификовани су по материјалу израде, и то на керамичке, порцуланске, дрвене, тзв. “енглеске луле” и луле од морске пене (стиве).

На изложби је уочљива разноврсност лула, богатство декорација и мотива, који су плод маштовитости произвођача. Овај део изложбе је обогаћен ликовним илустрацијама на којима се као централни мотив јавља лула.

ИСТОРИЈА ГОВЕДАРСТВА
Аутор изложбе: проф. др Тимотеј Чобић, сарадници др Анђелија Антов, др Георги Антов, др Радован Павловић и мр Мирослав Плавшић

Као грана привреде, говедарство има велики значај за напредак људског друштва. Улога савременог говедарства састоји се у обезбеђивању хране, сировина за индустрију и робе за унутрашњу и међународну размену.

Говеда се убрајају у прве животиње које је човек припитомио. Кравље млеко је готово савршена, универзална храна, па се крава може сматрати помајком човечанства. Од млека зависи егзистенција сваког сисара, што се не може рећи за неку другу храну. Млеко садржи скоро све елементе потребне за одржавање и раст многих врста живих бића, чак и у најактивнијем стадијуму њиховог развоја.

У различитим крајевима света стајњак говеда представља једино ђубриво којим се одржава земљишна структура и плодност, а користи се и као гориво у домаћинству. Поред савремене механизације и средстава за транспорт и обављање пољопривредних радова, у неким деловима света се говеда и даље користе за вучу и обраду земље, затим као товарне животиње и животиње за јахање.

Захваљујући способности прилагођавања, говеда су распрострањена у разним климатским и географским рејонима. Узгајају се у сувој и влажној клими, у равницама и на високим планинама, око екватора и близу поларног круга.

Код многих народа, чак и у данашње време, говеда представљају симбол богатства. На новцу многих држава се налази мотив говеда, што одражава такво схватање.

Овом изложбом је приказан историјат и развој говедарства – од родоначелника говеда, преко музних и товних раса крава, затим традиционални начин узгоја говеда, прибор за вештачко осемењавање, музни уређаји, те узорци који се користе као сточна храна.

ИСТОРИЈА МЛЕКАРСТВА
Аутор изложбе: проф. др Ивица Вујичић

Праисторијски остаци говоре о томе да је човек веома давно почео користити млеко у исхрани и од њега производити сиреве, маслац и др. Сматра се да је пре 6.000 до 10.000 година, односно у време доместикације животиња човек почео да користи млеко од неких припитомљених животиња.

Временом су се развиле аутохтоне расе музне стоке, као и аутохтона прерада млека. Таква производња и прерада одвијала се на газдинству, у домаћинству, а касније је добијала одлике занатске производње.

Развој млекарства био је убрзан научним и техничким открићима, што је довело до издвајања млекарства као привредне гране у другој половини 19. века.

Почетком овог века почињу се оснивати прве млекарске задруге. Њихова појава била је последица развоја млекарства у Европи. Од 1900. до 1907. године на територији данашње Војводине је основано 30 млекарских задруга. У то време су и властелини градили млекаре на својим поседима. Један од њих је био гроф Котек, који је млекару подигао на свом поседу Нови Мајур (данас Ветерник).

Након Првог светског рата долази до процвата млекарских задруга. У Новом Саду је 1926. године основана Новосадска млекарска задруга, а четири године касније Централниекспортни савез млекарских задруга. За почасног председника је именован Ђорђе Ђока Дунђерски, велепоседник из Кулпина.

Након Другог светског рата се развија савремена индустријска обрада и прерада млека.

ТРАДИЦИОНАЛНО ОВЧАРСТВО У ВОЈВОДИНИ
Аутор изложбе: Иван Чакан

Овца миленијумима живи на овим просторима, те је и овчарство у Војводини развијано вековима.

На изложби су обрађене и приказане следеће тематске целине: овце (расе оваца, обележавање и традиционално лечење оваца), природни услови за гајење оваца (пашњаци, појила), сточарска станишта (колибе, овчаре, објекти на пашњацима и по кућама), чобани (уговарање чобана, чобански прибор и ношња), чобански пси и магарци, облици удруживања овчара, расподела добара (млеко, торина, јагањци, вуна, кожа), млеко и млечни производи.

Теме су илустровaне музејским предметима: чобанским бичевима, жиговима за обележавање, чобанским прибором, дуплим звонима – вициговима, клепетушама, чутурама и тиквицама за ракију, производима од вуне, кантама за млеко, маказама за стрижу и чобанским штаповима.

СВИЊАРСТВО – ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА
Аутор изложбе: проф. др Милан Теодоровић, са сарадницима

Историјат свињарства можемо пратити од момента припитомљавања и доместикације дивље свиње (око 10.000 година). Археолошки налази из каменог доба, римског доба и средњег века јасно говоре о томе да је човек одувек користио производе од свиње. Међутим, тек пре 200 година је започет интензиван узгој свиња. Пре тога су узгајане екстензивно. Слободно су се кретале и углавном су саме проналазиле храну у шумама. У следећој етапи развоја свиње су држане у стајама, уз истеривање на пашу или у воћњак.

Стварањем градова почетком 18. века, потреба за животним намирницама постаје све већа. Желећи да добије што квалитетнију расу свиња, човек почиње да ради на унапређењу њених биолошких особина. Тако је 1851. године у Енглеској створен велики јоркшир, прва квалитетна раса.

Упоредо са стварањем квалитетних раса, човек ради и на побољшању њихове исхране, смештаја и здравствене заштите. У новије време се прелази на интензиван, затворени систем држања великог броја свиња на једном месту, у посебно изграђеним објектима. Развој науке је довео до оснивања специјализованих институција за узгој свиња, а производња је попримила индустријски карактер.

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar