Срби граничари у одбрани Европе од заразних болести

.

0
0
0
s2sdefault

Војна граница као санитетски кордон  имала је веома значајну улогу у одбрани Хабзбуршке монархије и других европских земаља  од куге и других заразних болести. Најважнији задатак Срба граничара  у миру био је чување санитетског кордона.
 О последицама куге у нашим крајевима  др Радивој Симоновић забележио је у својој књизи Куга у Срему године 1795. и 1796: „За доба турских ратова по нашим крајевима на Тиси, Дунаву и Сави, у аустријској војсци више је војника помрло од заразних болести него што је погинуло од турског оружја.“ Зато не чуди што је приликом организовања Војне границе, велика пажња посвећена уређењу кордонске службе.
Тако је и Банатска војна  граница добила 1769. године Кордонски регулатив на основу којег је формирана гранична кордонска служба. Кордон се делио на миран, сумњив и опасан период. У Илирској регименти кордонски ланац имао је у редовно време 54 страже, а у време куге 98. Посада је била смештена  у дрвеним чардацима и  колибама направљеним од земље и трске које су образовале међустраже на раздаљинама од дванаест до тридесет минута хода.  Кордон је подељен на три кордонске команде: Горњу кордонску, чије је седиште било у Панчеву, Средњу кордонску, са седиштем у  Белој Цркви, и Доњу кордонску команду у Оршави. Према једној кордонској табели из 1769. године, на секторима банатских регименти стражарило је у мирном времену 406 људи, у сумњивом 844, а у опасном 1.286.

Дуж граничарског кордона су се налазили чардаци (стражаре); приземље је служило за опште склониште, а на спрату је била осматрачница, одакле је стражар могао да види чардаке лево и десно од себе, а пред собом је имао чист видик према турској граници. На подводним теренима крај река, чардаци су били подигнути на дрвеним или зиданим стубовима, степенице-дрвене мердевине водиле су на спрат, а крај њих се налазио чамац помоћу кога се у доба поплаве долазило до чардака.
Између чардака, односно испред њих, налазио се мало издигнут пут којим су наоружани стражари шетали осматрајући простор према Турској,  који је морао бити без шуме и шибља. Крај сваког чардака налазио се висок сигнализациони стуб, на чијем је горњем делу била везана слама или сено. Оно је паљено у случају опасности, а светлост се далеко видела. Граничари су били обавезни да се одмах појаве на одређеном месту како би спречили опасност, или  похватали људе који су успели да недозвољено пређу кордон. У једном чардаку било је најмање два, али и више − до седам стражара, према томе да ли је био опасан или безопасан степен приправности на кордону. Стража се смењивала једном недељно.
Кордонска служба била је прилично тешка, нарочито у Влашко-илирској регименти. Она се простирала дуж 57 немачких миља или 114 часова хода у дужини и за њено обезбеђивање било је потребно преко 400 људи, док је Немачко-банатској регименти је требало око 200 људи. У временима опасности кордон су потпомагале шајке које су патролирале на Дунаву. Активан граничар имао је годишње 52 дана кордонске, 49 дана унутрашње службе и 38 дана војних вежби, свега 139 дана да одслужи. У сумњивом и опасном  контумацком периоду  време контумацке службе се повећавало.
Контумаци су биле установе у којима су лица и роба из Турске, морала да издрже карантен, односно пробу здравља да би се видело да ли имају у себи кужних клица, које су се морале појавити за време карантена.
У Банату су била два контумаца: један у Панчеву, а други у Жупанеку, нешто северније од Старе Оршаве, на румунској страни Банатског кордона. Контумац се састојао од већег броја зграда на пространом земљишту, првобитно ограђеном високим и дебелим палисадама, а после 1770. године, зидом од печених цигала. Са спољне стране, био је обично ископан јарак, од неколико метара дубине и ширине.
Сваки контумац се према намени  делио на два дела: спољни, помешан или изложен опасности (експониран) и на унутрашњи (неекспониран), непомешан или неизложен. У спољном делу су биле такозване колибе, са по четири собе и по два лежаја, за смештај путника, који су издржавали карантен; једна таква колиба за смештај високих лица, одељење за разговоре аустријских  и турских поданика  (парлаторија), болница (лазарет), мртвачница, тамница, одељење за кађење писама и других списа, магацини за смештај и чишћење робе, која је долазила из Турске у цесарско-краљевске земље. У унутрашњем делу су се налазиле зграде за становање контумачког становништва и њихових породица, крчма, месара, пекара, зграде за контумачка кола која су довозила и извозила робу и друге зграде.
Проба здравља (карантен) делила се, као и кордони, на три степена. Први степен − мирни или несумњиви, када није било куге на Балкану, други степен − сумњиви или опасни, када се знало да куга негде постоји или хара на Балкану, и трећи степен − када је епидемија куге била у близини аустротурске границе. Прекршаји против контумацких прописа, прелажења преко кордона строго су кажњавани.
Према другом делу Генералног санитетског норматива од 2. јануара 1770. г. којим је до детаља регулисана санитетско-кордонска служба на граници према Турској карантен је трајао како за људе и стоку, тако и за робу у времену првог степена предострожности 21 дан, за време другог степена 28 дана, а трећег степена 42 дана. У времену трећег степена, могао се контумац за извесно време затворити, ако се  процени да је опасност веома  велика, јер је прекид сваког саобраћаја био најбоља заштита. Сва лица која су издржала карантен добијала су приликом изласка из контумаца потврду о томе (Sanitätsfede). У Музеју Војводине чувају се две санитетске потврде из панчевачког контумаца, писане на немачком језику, оверене печатом контумаца и  потписима надлежних власти. Санитетска потврда  из  1769. г издата је оцу Никону из Бугарске, старом 35. година. У потврди се наводи да је у контумацу провео 21 дан и да је отпуштен потпуно здрав. Санитетска потврда из 1835. издата је Јанку Јовановићу из Босне, старом 30 година. У потврди са наводи да је примљен у контумац 28. новембра 1835. и да је пуштен 7. децембра 1835. године. Отпуштен је потпуно здрав.
Куга и друге заразне болести налазиле су своје путеве, али је свакако захваљујући овакој организацији санитетског кордона, дисциплини и поштовању санитетских прописа  њихово ширење смањено и бројни људски животи спашени.

Веселинка Марковић, музејска саветница - историчарка

* * *

Повезани чланци