Петпарачка прича о Џеку и чаробном бобу

.

0
0
0
s2sdefault

Почетак краја усева којим је почела неолитска револуција

У Археоботаничкој башти Музеја Војводине од 2013. расте један од најстаријих усева у људској историји: боб. Новија истраживања на Блиском истоку указују да се боб узгајао још пре 10.000 година, док су зрна дивљег боба пронађена, такође на Блиском истоку, у једном епипалеолитском насељу. Стара су око 14.000 година и указују на сакупљачке активности становника насеља. Нешто млађи налази зрна гајеног боба пронађени су током археолошких истраживања у Грчкој и Шпанији. У средњој Европи почео је да се узгаја тек у бронзаном добу (од 2000. до 950. г. пре н. е), а у великом стилу тек крајем бронзаног доба.


У Војводини су пронађени остаци угљенисаних семена на археолошким локалитетима Феудвар код Мошорина, Градина на Босуту код Вашице, Гомолава код Хртковаца и Петроварадинска стена у Новом Саду.

Зрно боба се користило у људској исхрани, пре свега за припремање каша и варива. Боб је махунарка која има усправну, неразгранату стабљику, која под повољним условима може да досегне 2м у вис. По овој особини се разликује од већине врста из ове породице. Већини махунарки је за раст у висину потребан ослонац. Управо на овом месту почиње наше сведочанство о почетку краја веома важне биљне врсте у људској исхрани.

Године 1734. објављен је алманах петпарачких прича поводом божићних празника. Потекле су из пера човека чији је псеудоним Дик Меримен. Приче су написане, претпоставља се, на брзину, а због неповезаности и наглих прескока радње, највероватније: у пијаном стању. Јунаци једне од прича, потпуно апсурдне и нимало бајковите, су паметни, крупни, али лењи, прљави и скроз шворц младић, Џек Спригинс, његова бака, врачара, са којом „дели постељу“ и чаробно зрно боба. У енглеском језику реч „bean“ може двојако да се преведе, као боб или као што је то данас уобичајено, пасуљ. Да је у питању боб недвосмислено указује оригинална илустрација. На њој се види усправна биљка са лисним дршкама на којој се налази 2‒3 пара седећих, јајастих или елиптичних листића. Џек је посејао зрно боба, више у жељи да се наједе боба и сланине, а не због наде за неким богатством. У потпуној супротности од свих закона природе, али и мог искуства узгајајући биљке, боб напрасно ниче и удара Џека по носу и нараста скоро 65км у висину. Данас знамо да је боб завршио у делу земљине атмосфере који се назива мезосфера. Ово је последњи слој где има кисеоника и где сагоревају метеори. Прича о Џеку потом пада у заборав.

Седамдесет година касније оживео ју је анонимни писац за издавача Бенџамина Табарта. Његова верзија се, барем када је у питању ботаника, битно разликује од оне од пре неколико деценија. Додуше, књига се хвали тиме да је у питању оригинална прича која дотад није објављивана. Уместо боба у причи се изненада појављује нова биљка на тржишту: пасуљ. Чини се да је пасуљ заслужио своје место у бајци својим чудним, шареноликим изгледом. Зрно боба није довољно ексклузивна роба за размену, нпр. за краву. Чаробни статус ипак боље пристаје накинђуреном пасуљу. Писац приче је изгледа превидео чињеницу да је пасуљу за раст потребна потпора. Можда је читаоцу било довољно да зна да биљка има магична својства, па овој чињеници није придавао никакав или мали значај. Илустратор се, изгледа потрудио да овај ботанички недостатак камуфлира преплитањем стабљике пасуља која се диже у небо. Додуше, можда је хтео само да Џеку олакша пењање. Али, то нећемо никад сазнати.

Оно што знамо јесте да је биљка пасуља у Европу стигла из два региона Јужне Америке. Мезоамерички пасуљ је у Европу вероватно стигао преко Шпаније и Португалије 1506. године. На исти начин је дошао и тзв. андски пасуљ 1532, након Пизаровог похода на Перу. Путеви ширења пасуља по Европи били су веома сложени, с неколико увода из Америке у комбинацији са директном разменом између европских и других медитеранских земаља. У врло кратком времену ова биљка је успела да се наметне као култура и потисне боб. Пасуљ је до краја 16. века био већ познат у Италији. Почетком 17. века стигао је до Османског царства, а од 1669. навелико се узгаја у Холандији. Своју наглу популарност ова врста може да захвали високој калориској вредности, већој од зрна боба. Почевши од друге верзије бајке о Џеку, боб све више одлази у заборав. Пасуљ није само успео да истисне боб из бајке, већ и из наших продавница и пијаца. Новајлији је припао епитет „традиционалног јела“ на Балкану. Данашњој деци је стога тешко објаснити да је њихова омиљена бајка заправо ботанички фалсификат и да је најбољи пример онога што називамо „изгубљени у преводу“. Али, историју пишу победници.

Александар Медовић, виши кустос – археоботаничар

Повезани чланци