Дозидница са вуком

.

0
0
0
s2sdefault

Под појмом вунена дозидница или како се још назива у народу, „дуварник“ подразумевамо тканину правоугаоног облика, ширине једне „поле“, која је ткана на уском разбоју, у домаћој радиности, клечаном техником или техником „на даску“. Ткана је са кудељном нити као основом и вуненом нити као потком. Вунене дозиднице су наменски ткане – према димензијама кревета у „предњој“ соби, где су штитиле и украшавале зид. Просечна дужина вунених дозидница износи око 190 цм, а ширина до 70 цм. Помоћу одговарајућих петљица су качене директно на зид, а почетком 20. века су стављане у дрвени рам, чиме им је продужена украсна и заштитна улога.

Колекција вунених дозидница у Етнолошком одељењу није бројна, али се одликује веома различитим орнаментима – од живописних и идиличних мотива из сеоског дворишта до реалистично представљеног вука или орача са воловима „подолцима“ На дозидници коју данас презентујемо, вук је исткан као главни орнамент, али у композицији са идиличним шумским крајоликом и жбуновима цвећа. Дозидницу је у првој половини 20. века, за своје потребе, исткала Катица Стејин, рођена Ћосић у Каћу (1921–1951).

Животиње које наносе штету ретко су представљане на кућном текстилу, али с обзиром на то да је вук у нашем народном веровању веома поштована животиња, које су се људи плашили, али су и веровали у његову заштиту, ипак не треба да чуди његова појава. Вук је имао позитиван апотропејон најпре зато што је повезиван са Светим Савом који је сматран господаром вукова и вучјим пастиром.

Данас, не можемо поуздано рећи да ли је ткаљи Катици Стејин била позната симболика вука и то двојака: с једне стране, он симболише окрутност, а с друге, плодност и заштитништво. Али, ако ипак узмемо у обзир ово веровање и претпоставимо да је ткаљи ове дозиднице оно било познато, онда је логична величина орнамента и раскошност боја. Такође је веома изражена прецизност у ткању, како главног орнамента, тако и својеврсног „оквира“ којим је ткаља допринела лепоти и складности саме дозиднице.

Богатство народне орнаментике је дубоко утемељено у инвентивности, машти и укусу везиље или ткаље, која је мотиве тражила у природи, тј. у биљном и животињском свету. Израђујући употребне и обредне предмете, човек је још од најранијих епоха желео да их украси и тако потврди свој укус и изрази своја схватања, али и схватања одређене локалне заједнице.                   

Љиљана Трифуновић, музејски саветник – етнолог

Повезани чланци