Конзервација и рестаурација шешира грофа Хадика

.

Третмана конзервације и рестаурације на предмету шешир грофа Хадика, урађени су у оквиру мултидисциплинарног пројекта о животу и делу царског маршала грофа Андреаса Хадика (1710–1790), изузетне личности Хабзбуршке монархије, војсковође и футошког велепоседника, чија дуга и богата каријера на овим просторима није у довољној мери истражена и позната. Третман конзервације и рестаурације који је изведен, дао је могућност избора различитог приступа у раду на разноврсним материјалима, а који су међусобно уско повезани својом структуром и јачином, те утичу један на другог. Приликом одабира методa конзервације и рестаурације акценат је дат и на успостављање међусобне кохезије између употребљених хемијских средстава, а у односу на разноврсност оригиналног материјала (органски матeријал  различитог порекла – основе шешира, украсних делова и аплицирани детаљи од металних нити).  

Одстрањивање плесни са кожних предмета

.

Неке плесни спашавају животе, друге убијају. Неке дају специфичан укус сиревима и винима, док због других храна постаје отровна. Неке расту на обореном дрвећу, друге се шире у подрумима, купатилима и по неким предметима. У ствари, плесни се могу наћи свуда – можда удишете њихове споре док читате ове редове.

У подрумским депоима Музеја Војводине, где је смештена збирка Одељења за новију историју (премети углавном из 20. века) појавила се буђ, у зимским месецима. Плесан је била приметна на зидовима, али на жалост, и на одређеном броју предмета били су приметни микроорганизми. Гљивицама су првенствено били интересантни предмети израђени од органског материјала, као што су папир, кожа и текстил.

Пре било каквих третмана конзервације било је неопходно узорковање и изолација врсте микроорганизама. Ове анализе урадила је Микробиолошка лабораторија Технолошког факултета у Новом Саду. Резултати су потврдили присуство гљивица Penicillium, Aspergillus и Fusarium, које су и најкарактеристичније за кућну плесан.

Радио-апарат и слобода медија у Другом светском рату

.

У данашње време, у којем се глобална јавност превасходно бори за истинито информисање загубљено у општој медијској презасићености и какафонији, тешко је замислити да је некада поседовање обичног радио-апарата представљало потенцијалну претњу за владајући поредак.

Управо тако је било широм Европе, на коју се почетком Другог светског рата спустио медијски мрак, а једину дозвољену „истину“ производило је Министарство пропаганде Јозефа Гебелса у Берлину. Слушање радио таласа, попут Радио Москве и Радио Лондона било је најстроже забрањено, а поседовање радио-апарата без изричите дозволе власти, могло је његовог власника коштати затвора. Заправо, једна од првих ствари које су окупатори заплењивали били су радио-апарати. Свако ко се сматрао непоузданим елементом радио је могао да слуша само на јавним местима – у ресторанима и кафанама, како би му биле доступне искључиво радио-станице Трећег рајха и његових савезника. Гебелсова пропаганда је вешто стварала медијску слику о великим успесима и скорој победи Немачке.

Рибе и риболов кроз историју у Војводини – или како археологија размишља о овом питању?

.

Дуж речног корита, одувек је бујало од живота. Без обзира на величину, брзину тока, пролази ли кроз шуму, планину или долину, река омогућава и привлачи живот. Током свих историјских епоха, људи су зависили од близине реке, насељавали просторе дуж обала и користили све благодети које им је она пружала. Богатство живог света у води омогућавало је преживљавање и подизање породице, свима онима који су били у стању да то богатство искористе.

Територију Војводине карактерише богата мрежа водених токова. Људске заједнице су увек користиле предност тог равничарског пејзажа, о чему говоре остаци бројних насеобина пронађених дуж некадашњих и садашњих речних обала.

Први мај

.

Развојем капиталистичког облика производње током XVIII и XIX века, постепено се развијала и нова, радничка класа као посебна друштвена категорија, која није имала директно власништво над средствима за производњу, али ни над продуктима свога рада. Радник – пролетер није поседовао ништа осим плате, која је зависила од хирова тржишта и личних процена, жеља и могућности капиталисте. Постепено постајући свесни заједничког тешког положаја, радници су почели да се удружују у синдикате и друге организације за вршење притиска на капиталисте и државу, захтевајући већа права, боље услове рада и живота. Врхунац удруживања радника било је њихово међународно организовање у оквиру глобалне организације радничке класе – Интернационале. Освешћивајући свој положај као кључан за процес капиталистичке производње, радници су посредством демонстрација и штрајкова смело иступали са својим захтевима, од којих је водећи био захтев за осмочасовним радним временом. Приликом једне такве демонстрације, започете 1. маја 1886. у Чикагу, дошло је до крвопролића у сукобима између радника и полиције. Као успомену на овај догађај Конгрес Друге интернационале је 1889. донео одлуку о установљавању Првог маја као међународног дана радничке солидарности. Врло брзо, широм света на овај дан су почеле да се организују јавне манифестације у којима је скретана пажња јавности на тежак положај радника и истицани универзални захтеви за осмочасовним радним временом, општим правом гласа, правом на годишње одморе и многе друге захтеве који ће постати тековине већине човечанства током XX века.

„Партизанско буре“ – Санитет у Војвођанским партизанским јединицама

.

Већ у првим месецима НОБ-а поставило се питање здравственог збрињавања рањених и болесних бораца. Једна од првих позадинских активности било је организовање курсева за болничарке, који су на себе преузели лекари и друго стручно медицинско особље које се у почетку прикључило НОП-у.

Главна намена илегалних база, организованих у свим деловима Војводине, била је смештај, нега и опоравак рањених бораца. Касније су на Фрушкој гори организоване болнице. Како су партизанске јединице расле, у свакој од њих стварала се санитетска служба. Временом су у њих улазили угледни лекари.

„Партизанско буре“ са Рохаљ-база је направа која је служила за дезинсекцију одеће. Одећа се постављала на дрвене летвице или штапове, послагане унутар бурета, тако да не додирује метални зид бурета. Испод ње би се наложила ватра и висока температура убијала би паразите у одећи. Направа је била најбоље средство за превенцију тифуса.

Куга у Срему од 1795. до 1796. године

.

Утицај болести на велику смртност становништва је, у највећој мери, усмерио научни рад Радивоја Симоновића, који се у бројним текстовима бавио питањима здравствене заштите и превенције болести. Његово добро познавање здравствених прилика не чуди ако знамо да је по занимању био лекар, који је током своје војне и цивилне медицинске службе био у прилици да се добро упозна са уобичајеним болестима тога времена. У великом броју својих радова он иступа пред читаоце као медицински педагог који подучава и указује на узроке велике смртности. Свакако је најобимнији његов рад Куга у Срему године 1795. и 1796: опис помора са особитим обзиром на културно стање ондашњег народа, у којем, користећи сачувану медицинску архиву насталу током сузбијања куге у Срему, реконструише овај догађај из медицинске прошлости, са посебним критичким освртом на животне, хигијенске, стамбене и верске прилике које су утицале на брзо ширење и велику смртност поменуте болести.

Симоновић у предговору наводи разлоге због којих је написао књигу: Народу хтео сам да од заборава сачувам појединости овог страшног помора и да разјасним како природа неумитно суди, како казни болешћу и смрћу све грешнике, па не штеди ни невине, него за грехе очеве уништи читаве породице. Омладини хтео сам да покажем како наш народ неразумно живи не пазећи на здравље, како не уме да се брани од заразних болести, јер је немаран у кући и јер се тврдо придржава шкодљивих обичаја, па много оболева и умире. Лекарима хтео сам да покажем како у животу нашег народа има много појава на које се нико не осврће. Треба на згодним примерима да покажемо народу како су болести важне, па ће народ више пазити, мање оболевати и умирати и биће срећнији. Историчарима хтео сам да покажем како судбина једног народа не зависи само од пораза и победа на бојном пољу. У мирно доба заразне болести више поморе него у рату пушке и топови. Болести су највећи непријатељи свију народа и држава. Етнографима хтео сам да покажем како од болештина неразумни народи изумиру, и како њихове редове попуњавају паметни. Немарни, лењи, сујеверни, страсни, пијани и тврдоглави свуда пропадају, а њихове земље и куће сигурно освајају тачни, вредни, мудри, трпељиви, трезни и попустљиви.

У Матичиној едицији Књиге за народ Радивој Симоновић објављује дело Јектика – сучија: туберкулоза и скрофулоза, у којем говори о узроцима и превенцији у лечењу туберкулозе. У тој књизи он износи физичко-антрополошке, психичке, социјалне и културне чиниоце који, по њему, утичу на развој и ширење ове болести. Са становишта медицинског педагога Симоновић иступа и у својој књизи Ђаци планинари, у којој афирмише развој планинарства у нашој земљи: Најбоља одбрана од јектике је телесни рад и свеж ваздух. Зато од јектике најмање болују сељаци и сточари на планинама. Спортови који долазе са запада имају исту ману: врло су једноставни, досадно монотони, ужасно без духа и полета. Пешачење по планинама је најлепши спорт на свету и за младеж најбољи и најкориснији.

Богдан Шекарић, музејски саветник – етнолог

 

Повезани чланци