Зимски период је богат обичајима, а у њиховом средишту је Божић. Божићни циклус траје од божићног поста, односно Aдвента до Богојављења.
На дан Свете Варваре (код православних), односно на дан Свете Луције (код католика) негује се обичај да се у тањирић сеје пшеница, која озелени до Божића. Она има посебно место на трпези за Бадње вече и Божић. У средишњем делу тањирића је остављено место за свећу или кандило које гори у овим приликама. Та пшеница је после празника најчешће давана живини или стоци, али је понегде и чувана на посебан начин: уплитана је и пресована у облику сунца, те је на њој чувана посуда са освећеном водом, која је могла да помогне укућанима у невољи. Познати су и други обичаји вршени на овај дан, попут кувања варице – пшенице или пшенице са зрнима других биљака које су узгајане у домаћинству, доласка положајника и других.
За Бадњи дан су везани многи обичаји. Још пре свитања се почињало са припремама за Божић, али и за Бадње вече и свечану породичну вечеру. Вечера је била посна, са устаљеним јелима, која су имала ритуални значај.
Божићна слама је један од најпрепознатљивијих симбола прослављања Божића. Многи забележени обичаји за Бадње вече и Божић су везани за сламу, која нас подсећа на место рођења Исуса Христа.
Многи научници сматрају да је коришћење сламе у божићним обичајима пракса која потиче из претхришћанских времена, када је, иако у оквиру другачијих веровања, такође повезивана са рађањем и обнављањем живота. На повезаност жетве и божићних обичаја указао је и Фрејзер: „О Божићу слама од тог венца метне се у јасле да би стока била напредна”. Према тумачењу Ш. Кулишића, „божићна слама првобитно потиче од последњег снопа, који садржи демонску снагу новог жита и од којег потиче и демонска снага божићне сламе… Из наших обичаја јасно произлази да је божићна слама примарно имала исту улогу и исто значење као и последњи сноп. Њена мистична снага преноси се на усеве, на њиве, на виноград и воћке, на животиње и, коначно, на укућане, као што се преноси и демонска снага последњег снопа и жетвеног венца или хлеба начињеног од њиховог жита…”
Бадње вече и Божић карактеришу и други обичаји који подсећају на Христово рођење у пећини, на слами. „Вертеп“ код православних, „бетлехем“ или „бетлем“ код католика и гркокатолика у Војводини означава представу Христовог рођења, а познат је у неколико облика.
У многим местима Војводине су били познати опходи вертепаша (бетлехемара), који су на Бадње вече обилазили куће и изводили представе на тему Христовог рођења. Том приликом се носио вертеп – модел цркве са представом Христовог рођења. Унутар цркве је често горела свећа. Овакви опходи забележени су код Срба, Мађара, Русина и Румуна. Сматра се да су те поворке настале као христијанизовани облици старих коледарских поворки. Извођење вертепске драме било је познато још у првој половини XVIII века, док је после Другог светског рата почело да замире. Ипак, у многим местима су сачуване вертепске поворке, а у неким се и обнавља њихово огранизовање. Поред вертепаша су постојале и друге врсте обредних поворки: звездари и коринђаши – који врше ритуализовано обилажење кућа. Обавезни део свих ових поворки биле су песме, у којима се, по правилу, спомиње Христово рођење на слами. У збирци Етнолошког одељења се чувају теренске фотографије вертепаша, као и три вертепа: српски вертепи из Новог Сада и Чуруга и мађарски вертеп из Темерина.
Вертеп или бетлехем познат је и као божићне јаслице. Оне представљају групу фигурица којима се у време Божића дочарава призор Исусовог рођења. Према легенди, такво представљање Исусовог рођења увео је Фрања Асишки. Ове представе је прво прихватао грађански слој, док су се на селу јављале од средине XIX века. Код Шокаца, Русина и Буњеваца у војвођанским селима је било распрострањено прављење овчица од гужвица вуне, памука или теста, као и јаслица од сламе и других материјала, који су углавном стајали испод божићног дрвета. Божићне јаслице које се чувају у Музеју Војводине поклон су фрањевачке цркве у Новом Саду.
Циклус божићних празника и обичаја завршава се на Богојављење (Света Три краља), када се понављају неки од божићних обичаја. У многим породицама је млада зелена пшеница остајала у кући до овог празника. Тада су из куће изношени или склањани и други симболи Божића, као што су вертепске фигурице – јаслице или божићно дрво.
Др Татјана Бугарски, етнолог
