Трњина (Prunus spinosa L.)

Трњина (Prunus spinosa L.)

Угљенисана коштица трњине представља најстарији археоботанички и један од најстаријих археолошких налаза на територији данашње Војводине. Плодове, овог данас скоро заборављеног воћа, „глођао“ је неандерталски човек на Петроварадинској стени, пре око 45000 година (Medović 2015). Трњина је стога своје место, са правом, изборила у Археоботаничкој башти Музеја Војводине.

Ова биљка, позната још под називом црни трн, је листопадни, врло разгранат, трновит жбун, висине до 3 м. Ређе расте као мало, до 5 м високо дрво. Због изражене особине да се вегетативно размножава често формира густо шипражје. Велико, 2–3 цм дуго трње представља делотворни одбрамбени механизам, који ову биљку штити од насртаја и паше биљоједа. Тако жбун успева да се одржи и до 40 година на животу. Трњина веома добро подноси ниске зимске температуре, а може да поднесе мразеве до -30 °C. Расте у светлим храстовим шумама. Међутим, како храствових шума у војвођанској равници скоро да више и нема, трњина се осамосталила крај атарских путева. Врло често се могу видети и непрегледни низови овог жбуна у ветрозаштитним појасевима поред асфалтираних путева.

Трњина (Prunus spinosa L.) у цвату. Снежнобели жбунови красе атар Новог Бечеја почетком априла.

Дозрева крајем августа, а плодови се чврсто држе грана, па остају на стаблу све до пролећа. Плод је плавкстоцрна, округла коштуница, величине 1–1,5 цм. По површини је посута воштаним прахом – пепељком. Има мало „меса“ жутозелене боје. Оно је срасло са коштицом, те је у народу трњина позната као „глођуша“. Укус јој је трпак, кисео. Најукуснија је кад презри, односно након што мраз њене плодове више пута смекша. Укус јој је тада много блажи, јер садржи мање киселине, а више шећера (Grlić 1990). Осим тога, укус сирове трњине може се побољшати уколико се плодови испеку на ватри. Неретко се у пролеће могу видети заједно смежурани, осушени плодови из претходне године и као снег бели цветови. Цвета пре листања у марту (Mratinić and Kojić 1998). Цвета обилно сваке године, а понекад цветови страдају од позних мразева.

Плодови трњине могу да се користе на различите начине. Опорост плода може да се изгуби уколико се припремају са шећером или сирћетом. Французи их нпр. киселе са сирћетом и једу као маслинке (Grlić 1990). Скоро сви делови биљке (плодови, кора и корен) се уптребљавају у народној медицини.

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

• Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb.
• Medović A (2015) Arheobotanički vodič kroz Novi Sad. Platoneum d. o. o, Novi Sad.
• Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi „Srbija“, Beograd.