Ahnenpaß - Muzej Vojvodine

Сам назив овог документа (Ahnenpaß, у буквалном преводу нешто попут пасоша, исказнице предака) даје нам одређену представу о његовом садржају. Функција ове исправе, међутим, далеко јасније се сугерише на њеној трећој страници, цитатом 4. тачке из програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, која гласи: „Само они који су припадници нације, могу бити грађани државе. Само они који имају немачку крв, без обзира на вероисповест, могу бити припадници нације. Стога, Јевреји не могу бити припадници нације“. Ahnenpaß је, дакле, служио за документовање, односно доказивање „аријевског“ порекла његовог носиоца, што га чини једним од упечатљивијих музејских сведочанстава расизма и антисемитизма као саме сржи нацистичке доктрине и праксе.

Будући да је доктрина о расној супериорности „аријеваца” била саставни део нацистичке идеологије, те да је нацистима служила као идеолошка позадина за истребљење Јевреја, Рома и других које нису сматрали „аријевцима”, таквих сертификата који су потврђивали припадност неке особе претпостављеној аријевској раси, било је у нацистичкој Немачкој и других врста. Они су од априла 1933. били обавезни за све запослене у јавном сектору и то на основу Закона о обнављању професионалне државне службе, као и за пријем у држављанство Рајха лица која су за то испуњавала услове (они који су били „немачке или сродне крви”). Делили су се на тзв. мање или веће „аријевске” сертификате, при чему је Ahnenpaß спадао у мање.

Да би се неко сматрао „особом немачке крви”, морао је у потпуности имати немачке претке, у ком случају „он припада немачкој раси и нацији”. Уколико би неко имао 1/8 јеврејске крви, „сматрало се да припада немачкој раси и нацији”. Обе ове категорије становништва имале су право на немачко држављанство, као и „људи мешане расе I и II степена” (у зависности од присуства јеврејског порекла), али они су само „делимично припадали немачкој раси и нацији”. Од ¾ јеврејског порекла навише, особа се сматра “припадником јеврејске расе и заједнице” и нема право на држављанство. Ово је било установљено Нирнбершким законима, антисемитским и расистичким законским актима нацистичке Немачке, донетим 15. септембра 1935. на посебном састанку Рајхстага, током годишњег скупа нацистичке странке у Нирнбергу. У питању је био Закон о заштити немачке крви и немачке части (забрана брачних и ванбрачних односа између Немаца и Јевреја и забрана запошљавања немачких жена испод 45 година у јеврејским домаћинствима) и Закон о држављанству Рајха. Допунска уредба којом је дефинисано ко се сматра Јеврејем, донета је 14. новембра, а 26. новембра закони су проширени, тако да укључују и Роме и црнце.

Ahnenpaß је издавала централна издавачка кућа нацистичке партије, а подаци унети у поља предвиђена за претке далеко у прошлост, контролисали су се код надлежних црквених и државних инстанци.

Касније је различитим законима обавеза доказивања „аријевског” порекла проширена и на адвокате, лекаре, наставнике, чак и на оне који су желели да се упишу у средњу школу или венчају. Породично стабло се тада обично истраживало две генерације уназад.

Ahnenpass је могао бити издат и грађанима других земаља уколико су били „немачке крви“. Тако га је добио и Петер Фројнд из Секића (данашњег Ловћенца), чији се примерак налази у Музеју Војводине.

Кристина Менеши, виша кустоскиња

Pročitajte još

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja