У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чува се девет акварела Станоја Лесковца Уче насталих у затворима у Новом Саду, Будимпешти и Вацу 1942/43. године. Аутор је своје радове 1976. године поклонио некадашњем Музеју социјалистичке револуције Војводине.
Како му и надимак каже, Станоје Лесковац је био учитељ, што значи да је за оно време био угледан и образован човек. Уметничког образовања није имао, али ови акварели завидне ликовне вредности, сведоче да је поседовао таленат за сликање. Грубу композициону схему уметник-учитељ је прво скицирао графитном оловком, да би после наносио акварел боје за чије сликање је потребно велико умеће, пре свега зато што нема поправки и нових премаза.
Набавке сликарског материјала у затворима и логорима углавном су се одвијале или преко запослених у кантини или преко подмитљивих стражара. Најлакше су се кријумчариле графитне оловке, хемијске и угаљ, те отуда не чуди да је најмање сачуваних затворских радова у боји, у односу на цртеже оловком или угљем. Боје уметницима пружају далеко већу слободу, а ови акварели Станоја Лесковца Уче заиста представљају колористичку раскош која је изузетак у аналима затворске уметности.
Реалистички приступ Лесковца овим радовима пружа увид у ентеријере затворских ћелија. Oни нам доносе и сцене из затвореничког живота, насликане брзим потезима налик на крокије. У односу на цртежe из затвора ови Лесковчеви акварели су много прецизније израде, са више детаља.
Лесковац је био у групи затвореника злогласног новосадског затвора прозваног Армија, којима је су суђено пред војним судом током септембра 1942. године. Након суђења, сви су упућени на издржавање казне, прво у војни затвор у Будимпешти Маргиткерут, а затим у Вац, казниону удаљену тридесетка километара северно од Будимпеште. У сведочењима робијаша из Ваца наводи се да су папира имали у изобиљу, јер је тамо била смештена штампарија Министарства правде. Отуда су заробљеници најчешће често „набављали“ папир. Вероватно је и Лесковац тако долазио до материјала са своје радове.
Акварел заведен под инвентарним бројем 183 носи назив Истражни затвор у Новом Саду. Приказује визуру Новог Сада кроз прозор затвора, као исечак слободе толико жељене у ситуацији иза решетака. Кроз прозор се види катедрала новосадске Саборне цркве, кровови околних кућа као и бујне зелене крошње околног дрвећа. На полеђини овог акварела уметник је записао графитном оловком: Истражни затвор у Новом Саду августа 1942. Лесковац Ст. Као контраст слободи изван прозора, ту су и пешкири и веш који се суше у сивој затвореничкој ћелији.
Драгана Гарић Јовичић, кустоскиња – историчарка уметности
