„Хоћете кесу или амфору?“ илити Амфора – прва амбалажа човечанства - Музеј Војводине

„Хоћете кесу или амфору?“ илити Амфора – прва амбалажа човечанства

11.12.2020. | Буди одговоран према духу и телу

Kada bi vas pitali da zamislite jedan klasičan oblik antičkog suda, da li bi se vaš odgovor išta razlikovao od svih drugih? Da li biste i pomislili i na šta drugo do na amforu? I da li bi i vi, kao i mnogi, zamislili polje amfora rasutih po morskom dnu, među algama i školjkama?

Amfora – amphoreus (ἀμφορεύς) je vrsta keramičkog suda, prva ambalaža čovečanstva. Poreklom iz praistorije, svoj vrhunac je, kako u formi, tako i u upotrebi, doživela u antičkom dobu, sa ekspanzijom trgovine i urbanizacije (Rim je u I veku nove ere imao preko milion stanovnika). Pre bureta, amfora je bila savršen izraz prilagođavanja ljudskih potreba postojećem tehnološkom nivou i sirovinama kojima je čovek raspolagao. Danas sveprisutno staklo, korišćeno je i tada, flaše su postojale kao forma, ali je proces proizvodnje bio skup, a tehnologija izrade nije omogućavala dovoljnu izdržljivost suda, dok je keramika pravljena posvuda, i to od praktično besplatne sirovine – samo je trebalo pronaći glinu iole zadovoljavajućeg kvaliteta.

Niz faktora je uticao na razvoj amfore kao forme – morala je zadovoljiti veći broj uslova u skladu sa osnovnom namenom, počev od zapremine, dimenzija, oblika, debljine zida, položaja i vrste ručki za držanje. Tako su nastajale različite vrste, poput amfora malih dimenzija koje su služile kao stono posuđe, ili luksuznih oslikanih koje su bile pokazatelj imetka, dok je svoju glavnu ulogu amfora imala u robnom prometu – trgovini. Kao osnovni tip suda za prenos namirnica morala je biti dovoljno velike zapremine da bi opravdala svoj transport, često do veoma udaljenih destinacija, a da pri tom ne bude isuviše teška da bi je jedan čovek (ili dvojica?) mogli nositi punu – njen klasični, ikonični vitki tip proistekao je iz potrebe za optimizacijom skladištenja – veliki broj amfora mogao je biti poređan jedna tik uz drugu, bilo u potpalublju broda, bilo u magacinu trgovca. Da li ste znali čemu je služilo specifično špicasto dno ovog tipa amfore? Upravo da olakša transport, jer su amfore korišćene za prevoz brodom zabadane u sloj peska nasutog po podu korita, ili postavljane u drvene okvire, čime su bivale dodatno osigurane od pomeranja i preturanja, naročito pri nemirnom moru. Uz to, špic je služio i kao prihvat pri nošenju, odnosno pražnjenju suda.

Amforama su transportovane, i u njima držane, različite namirnice – najčešće vino i maslinovo ulje, ali takođe i različite vrste žitarica i plodova. Danas znamo za preko 60 tipova amfora korišćenih u antičkom svetu, i amfora koja se može videti na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine predstavlja jedan od njih. Ovaj primerak potiče iz I ili II veka nove ere i spada u vrstu amfora sa vratom, koje imaju izražen prelaz vrata u telo – za razliku od vrsta čiji obris nije imao vidan spoj vrata i trbuha, već blago izvijenu formu linije neprekinute uglovima. Pronađena je prilikom iskopavanja lokaliteta Vranj u Hrtkovcima, gde se nalazila u sloju koji je prethodio ostacima antičke vile rustike (Villa rustica) iz III – IV veka. Nađena u fragmentima, razbijena, bila je očuvana u dovoljnoj meri (gotovo u celosti) da bude slepljena i rekonstruisana, te potom izložena na stalnoj postavci kao reprezentativan eksponat.

I tako, dok jednog od ovih izuzetno vetrovitih dana posmatramo kesu, kako na tridesetak metara visine leti iznad silueta bloka (nije izmišljotina), ne možemo da se otrgnemo zapitanosti da li smo, i koliko, napredovali od antike do naših dana. Amfora, izrađena od prirodnog materijala – gline, bila je proizvod ljudskog razvoja kojim nije nanosio štetu okolini i sebi (zemlja si i u zemlju ćeš se vratiti). Danas se bukvalno davimo u plastici – planeta je zatrpana odbačenom ambalažom, i neprestano se stvara nova. Naše okruženje i okeani puni su nepojmljivih količina plastičnog (i ostalog) otpada, koji ozbiljno remeti ekološku ravnotežu i ugrožava živi svet – svi znamo koliko je vremena potrebno plastici da se razgradi, zagađujući pritom okolnu prirodu. Ipak, primetne su naznake da se svest o ovom pitanju možda, polagano, menja. Upravo ovih dana svedoci smo i učesnici promena koje su konačno stigle i do nas, sa zabranom običnih plastičnih kesa i uvođenjem biorazgradivih, kao i povratkom starih dobrih platnenog cegera i papirne kese. Nadajmo se da je to početak ponašanja koje će zaustaviti neumereno zagađivanje, i dovesti do pametne upotrebe resursa i skladnog suživota sa okruženjem. I svi vi, koji gunđate svaki put kada u prodavnici morate da kesu platite (nečuveno!), zapitajte se kako bi vam bilo da, umesto flaše vina, kući nosite amforu od pedesetak kilograma.

Nikola Mrkšić, kustos – arheolog

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar