Авари су били номадски народ, азијског порекла који је у време Велике сеобе народа оставио бројне трагове на територији Панонске низије. Први пут се у историјским изворима помињу у време цара Јустинијана 558. године, када су њихови изасланици посетили византијски двор. Остало је записано да су тада својом појавом привукли пажњу становника Константинопоља.
Највише сазнања о Аварима добили смо истраживањем њихових некропола. Познато је да је до недавно истражено преко 60.000 гробова из аварског периода на територији Панонског басена, а највише у простору између Дунава и Тисе у централној Мађарској, где су пронађени луксузни гробови ратника и њихових поглавица.
У наше крајеве Авари су донели другачији, номадски начин живота, по чему су се разликовали од домородачког становништва, које је живело на једном месту и бавило се пољопривредом.
На сталној поставци Музеја Војводине могу се видети бројни аварски артефакти који потичу са локалитета Чаревци у Новом Сланкамену. Некропола која је овде откривена припада 8. веку, односно периоду који се назива Други аварски каганат, када су Авари доминирали простором Панонског басена. Ту су пронађени значајни примерци оружја и опреме аварских ратника и њихових коња, са којима су полагани у гроб. За разлику од богате опреме мушкараца, жене су сахрањиване са нешто скромнијим украсима. Углавном су их красиле минђуше, често украшене тамним стакленим перлама и прстење од бронзане жице. Стаклене перле су такође биле популарне, а међу њима најспецифичније су оне у облику коштице лубенице.
