Умеће производње и занатске обраде стакла није могуће прецизно датовати. Откриће стакла сматра се једним од великих догађаја у људској историји које се највероватније догодило случајно. Постоје мишљења да је до овог открића дошло у Египту, Сирији, Месопотамији, данашњој Италији, Шпанији или неким другим местима. Извесно је да је емаљ (oбично непрозирно стакло или стаклача, коју карактерише ниска температура топљења, светлообојено оксидима метала, које се користи за украшавање металних предмета) коришћен већ у 4. миленијуму пре н.е. у прединастичком Египту, док прве посуде од стакла настају за време фараона Тутмеса III (1501–1449. године пре н.е). Производња стаклених предмета интензивира се током старијег гвозденог доба, када у Европи постоје два производна центра, један у Eтрурији и један у халштатској области, где је примат међу израђиваним предметима имао накит и то највише стаклене наруквицe и перле.
Изузетно важан догађај у историји стакларства представља откриће луле за дување стакла, што је олакшало израду стаклених предмета и самим тим их учинила доступним широј популацији. Најстарија посуда израђена на овај начин датује се у време између 2. и 1. века пре н.е. и пронађена је у етрурској гробници у Тоскани. Од овог времена па све до 2. века н.е. стакларство доживљава процват, а предмети од стакла као и технике којима су се израђивали доводе се до савршенства. Током 3. и 4. века наставља се развој појединих техника (аплицирана нит и резано стакло), као и усавршавање сликаног и позлаћеног орнамента, док је период од 5. до 8. века време опадања квалитета стакларства. Током пуног средњег века на овим просторима стаклени предмети углавном долазе из венецијанских и дубровачких радионица.
