Војна крајина је, као погранични војно-одбрамбени систем, вековима имала значајну улогу у одбрани Хабзбуршке монархије од Османског царствa. Временом је мењала своје територијалне оквире, а посебно су биле значајне реформе спроведене средином XVIII века, када је почело организовање и Банатске војне границе.
Граничар стрелац и пешак 1700−1798.
У периоду од 1764. до 1774. године, царица Марија Терезија (1740–1780), дуж Тисе и Дунава образовала је Банатску војну границу, организовану у три пука: Српско-банатски, Немачко-банатски и Влашко-банатски пук. Дворски ратни савет донео је 1774. године одлуку да се Влашки батаљон са Илирском региментом споји, те је та нова регимента названа Влашко-илирска регимента.
Почетком XIX века кордон банатских регименти протезао се 67 миља Дунавом, од Панчева до Оршаве. Око 1820. године почела је нова реорганизација Банатске границе. Тада су формиране две одељенске бригаде: у Панчеву и Караншебешу. Панчевачкој бригади је био подређен комунитет Панчево и Немачко-банатска регимента, а бригади у Карансебешу комунитет Бела Црква и Влашко-илирска регимента. Касније, 1838. године, од граничних делова обеју регименти створен је Илирско-банатски батаљон са седиштем у Белој Цркви. Године 1845. тај батаљон прерастао је у регименту под називом Илирско-банатска граничарска регимента, а тада је и Влашко-илирска регимента променила назив у Влашко-банатску регименту, чија је територија излазила изван оквира данашњег нашег Баната.
Карта Влашко-илирске регименте, 1811.
Печатњак Илирско-банатског граничарског пука, 19. в
Табло официрског кора Српско-банатске граничарске регименте, 1864.
Читав један век банатски граничари су чували санитетски кордон, ратовали широм Европе, одржавали везе са својим сународницима у Турској, имали значајну улогу у Револуцији 1848−1849, штитили српске привилегије у оквиру Хабзбуршке монархије, борили се „с мочварама и пешчарама Баната“, све до укидања Банатске војне крајине 1872. године.
Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар
