На сталној поставци Музеја Војводине, у сали у којој су изложене народне ношње етничких заједница Војводине, пажљиви посматрач ће приметити чак три комплета потпуно беле женске ношње. У питању су комплети Буњевке из Таванкута, Словакиње из Ковачице и Бугарке из Иванова.
Ова интересантна појава забележена је у Војводини код већине заједница у време док је још била у употреби традицијска одећа на селу. Бела ношња је врста свечане одеће за коју бисмо могли да кажемо да је имала ритуалну сврху. Наиме, девојке и младе, недавно удате жене, носиле су потпуно бели комплет ношње на неколико великих црквених празника – први дан Божића, на Цветну недељу, први дан Ускрса и на Духове. Са друге стране, у време поста и на Велики петак, девојке и све остале жене би облачиле црну и одећу тамних боја. Обичај одевања потпуно беле одеће за значајне хришћанске празнике је забележен крајем 19, а био је присутан до друге половине 20. века.
Бела ношња (сталнa поставкa Музеја Војводине)
Најинтересантнији је, свакако, обичај одевања беле ношње на хришћански празник Духови или Педесетница. На хришћанску обнову овог празника надовезао се и један прехришћански обичај који се одржавао почетком лета – то су женске обредне поворке познате као Краљице, Русаље или Љеље. Овај обичај је највероватније повезан са обележавањем летњег солстиција. Забележено је да су у Војводини краљичке поворке имали Срби у западном Срему, те Буњевци и Шокци. Осим код већ наведених етничких група, знамо да су белу ношњу облачиле Румунке, Бугарке у Банату, Словакиње и Русинке. Најстарију белешку о обичају дао је, сматра се, Вук Караџић, који је и забележио краљичке песме које су девојке у поворци певале током обиласка села и домаћинстава у селу. Овде дајемо песму у којој је описана земља краљица:
Детету
О снашице Недо!
Откуп’ ово чедо;
Ако ли га млада
Откупити нећеш,
Ми ћемо г’ однети
Там’ у нашу земљу;
Там’ у нашој земљи
По два сунца греју,
По два сунца греју,
По два ветра веју;
Чедо нама треба,
Као струк босиљка.
Занимљива је и промена намене беле одеће од половине 20. века. Баш о томе нам говоре и изложени комплети на сталној поставци. Најстарији, комплет бугарске девојке, потиче из 1923. године, и његова намена је традицијско-ритуална. Потпуни помак представља бели комплет са плавим штикованим везом, словачке девојке из Ковачице. Овако украшену белу одећу су половином 20. века носиле девојке у словачким селима југоисточног Баната, лети приликом црквених празника, и на свадбе. Она данас означава колико национални толико и регионални идентитет у оквиру етничке заједнице. Ипак, Словакиње су у прошлости носиле белу ношњу о Духовима и за Нову годину. О овоме нам говори раритетни комплет ношње који потиче с краја 19. века из Пивница. Комплет је сачуван захваљујући залагању пивничког свештеника Густава Бабилона и његове супруге Вере, а данас представља реткост у Збирци народних ношњи Музеја Војводине.
Бела ношња словачке девојке из Ковачице (стална поставка Музеја Војводине)
Буњевачко било руво представља посебну категорију традицијске одеће у данашње време. Комплет из Таванкута, изложен на сталној поставци, носила је бандашица Дужијанце између два светска рата. Ипак, знамо да су Буњевке бело руво носиле на други дан Духова све до краја Првог светског рата, као и да се у прошлости у белом руву ишло у краљичкој поворци.
Катарина Радисављевић, музејски саветник – кустос за народне ношње
