beli-slez-althaea-officinalis-l
Бели слез расте на сунчаним, топлим и влажним стаништима – на речним острвима и у ритовима поред Тисе, Дунава и Саве и водоплавним теренима мањих војвођанских река. Међутим, може се пронаћи и на подручју Суботичко-хоргошке пешчаре, али и на заслањеним зељиштима (Kojić et al. 1999). Бели слез је једна од највише коришћених лековитих биљака у историји. Користе се скоро сви његови делови, како у народној тако и конвенционалној медицини, а највише снажни, разгранати корен и лист, док се знатно мање користи цвет. Althos на старогрчком значи лек, док друга реч из научног имена потиче из латинског, officinalis – лековит, или апотекарски (Marin and Tatić 2004). Другачије речено, ова биљка, само по називу, не може да омане као лек. А, за шта се користи? Цела биљка садржи много слузи. Највећи садржај лековите слузи у корену утврђен је током касне јесени и зиме, а најмањи у пролеће и лето (Rančić et al. 2009). Слузави напитак добијен стајањем корена у прокуваној води користи се за ублажавање надржаја прузрокованих сувим кашљем, за испирање слузокоже носа и грла… А, за шта су је користили наши преци вековима уназад? У свом чувеном делу Познавање природе Плиније Старији се није либио да напише реченицу: „Ако човек дневно узима пола кашике слеза, биће ослобођен свих болести”. Ова реченица је данас толико излизана и користи се све више у маркентишке сврхе за многе друге биљке.
Слика 1. Бели слез сакривен у густој трави код чесме у марини на Тиси, Нови Бечеј, почетак августа 2016.
Слика 2 Цела биљка прекривена је густим свиленкастим, сребрнобелим длакама.
Слика 3. Млада биљка у Археоботаничкој башти Музеја Војводине, 2017.
Осим тога што је у питању лековита биљка, бели слез је, као и други слезови, јестив. Постоје писани извори да је коришћен у те сврхе код древних народа. Користили су га Кинези, Египћани, те многи сиромашни становници Сирије. Наводно, када се корен прокува, а затим пржи са луком, добија се укусно јело које се често користило у временима оскудице, односно кад је летина изостала (Grieve and Leyel 1980). Слез је био јестиво поврће код Римљана, а јело од белог слеза једно је од њихових посластица. Корен слеза садржи око 37% скроба (Rančić et al. 2009). И данас волимо да се засладимо манчмелоумом („мarshmallow” је заправо име биљке на енглеском): Да би га направили потребно је да корен осушимо, затим измељемо у прах, а потом се прави паста која се пече.
Постојање лековитог биља на археолошким локалитетима се може потврдити на основу материјалних доказа – пронађених семена. Међутим, коришћење биљака у ту сврху се зато много теже могу доказати (Kišgeci and Medović 2006). Данашња традиционална биљна медицина и даље користи неке биљке које су пронађене током археолошких ископавања. Код лековитог биља користе се углавном зељасти делови који у нашим климатским условима не могу да опстану у земљи више хиљада година. То је вероватно био случај на археолошком локалитету Феудвар код Мошорина из бронзаног и гвозденог доба (Kroll and Reed 2016). У праисторијском насељу је откривено свега 13 угљенисаних семена карактеристичног, бубрежастог облика, али њихов значај за фармаколошку историју је много већи. Осим тога, семе белог слеза пронађено је и у касноримском слоју из 5. века на Гамзиграду (Felix Romuliana) код Зајечара (Medović 2008).
И да на крају цитирам свог колегу од пре две хиљаде година, Плинија Старијег: „И не сумњам да сам много тога изоставио (приликом описа ове изузетне биљке): ипак сам човек заузет својим обавезама”.
Александар Медовић, археоботаничар
Литература
- Grieve M, Leyel CF (1980) A modern herbal. The medicinal, culinary, cosmetic and economic properties, cultivation and folklore of herbs, grasses, fungi shrubs and trees with all their modern scientific uses, Reprinted. Penguin, Harmondsworth.
- Kišgeci J, Medović A (2006) Prehistoric use of medicinal and aromatic plants in the southeast part of the Pannonian plain. In: Ristić MS, Radanović D (eds) Proceedings from the Third Conference on Medicinal and Aromatic Plants of Southeast European Countries (proceedings of the 3rd CMAPSEEC). AMAPSEEC, Belgrade, pp 29–32.
- Kojić M, Mihajlov M, Kišgeci J, Cvetković M (1999) Lekovite biljke Vojvodine. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija”, Savezno ministarstvo za poljoprivredu, Savezni zavod za biljne i životinjske genetičke resurse, Beograd.
- Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
- Marin P, Tatić B (2004) Etimološki rečnik naziva rodova i vrsta vaskularne flore Evrope, 2nd-e izd edn. NNK internacional, Beograd.
- Medović A (2008) Gamzigradski ratari: Dva koraka napred, jedan korak nazad. Rad Muzeja Vojv 50:151–173.
- Rančić D, Dražić S, Dajić Stevanović Z, Radošević R (2009) Anatomical Features of the Marshmallow (Althaea officinalis L.) Root. J Sci Agric Res 70:51–60.
