Бомбардовање СР Југославије (24. марта – 8. јуна 1999) - Музеј Војводине

Бомбардовање СР Југославије (24. марта – 8. јуна 1999)

24.03.2021. | Буди одговоран према духу и телу

Кућиште навигационог компјутера крстареће ракете GBU-109 „Tomahawk“
испаљене на наставни центар „Марко Перичин-Камењар“ 24. марта 1999.

Навршава се 21 година од војне акције без преседана у историји ратовања, када се готово цео огроман војно-политички савез окомио на једну малу државу која није извршила агресију на друге земље.

Челни људи албанске дијаспоре (многи од њих су богатство стекли криминалом) успели су да за своје циљеве придобију део америчких и западноевропских политичара. Тај циљ је био јасан – стварање Велике Албаније. Први корак ка том циљу било је отцепљење Косова од Србије. У ту сврху је створена и опремљена герилско-терористичка организација, тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК), која је 1998. отпочела оружану побуну.

Транспарент са протеста. Аутор: Светозар Пајић, академски сликар

Након што је ОВК у окршајима са снагама безбедности СРЈ претрпела озбиљне губитке, ступила је на сцену западна дипломатија. Специјални изасланик САД Ричард Холбрук, тадашњи амерички амбасадор у УН, потписао је са председником СРЈ Слободаном Милошевићем 13. октобра 1998. споразум којим је формирана Косовска верификациона комисија. На челу те комисије био је aмeрички дипломата и бивши агент ЦИА Вилијем Вокер.

Када су снаге безбедности разбиле једну јединицу ОВК у селу Рачак 15. јануара 1999. Вокер је одмах почео да тврди како је ту извршен масовaн злочин над цивилима. У село је дошао тим форензичких стручњака на чијем је челу била финска лекарка Хелен Ранта. Комисија је 17. марта објавила налаз који је потврђивао Вокерове ставове. Касније је Ранта у више наврата изјавила да су налази упутили на сасвим супротан закључак и да је извештај од 17. марта објављен по Вокеровом наређењу./p>

Транспарент са првог протеста након рушења Варадинског моста. Аутор: Владимир Поповић, средњошколац

У међувремену је 6. фебруара почела конференција у Рамбујеу. На њој је тражено политичко решење кризе. Предложени документи су неколико пута мењани, углавном због неприхватања Албанаца и Американаца, да би били завршени 19. марта, усвајањем резолуције која је тражила размештај НАТО трупа на целој територији СРЈ и потпуно повлачење српске војске и полиције са Косова и Метохије. Резолуцију није потписала једино делегација СРЈ.

Конференција је по многима била само изговор за доношење већ припремљене одлуке о нападу. А да би се оправдао напад на државу која није извршила агресију на другу државу, међународно право је „обогаћено“ термином „војна интервенција ради спречавања хуманитарне катастрофе“.

Напад је почео 24. марта увече. Иако је разлог за њега било Косово, прве мете биле су у Војводини: војни аеродром у Сомбору и наставни центар полиције „Марко Перичин-Камењар“ у Новом Саду.

Фрагмент железничке шине за Жежељевог моста нађен на крову објекта Музеја Војводине у Дунавској 37

Током априла Нови Сад је изгубио сва три моста. Приликом рушења Варадинског моста, у зору 1. априла, деловима пројектила „Томахавк“ оштећен је и објекат Музеја Војводине у Дунавској 37, што је било прво оштећење једног објекта културе у ратним дејствима у Европи после Другог светског рата. На подручју Војводине је, рачунајући новосадске, срушено или оштећено 10 мостова, а у целој држави око 50.

Користећи растегљиви термин „легитимни војни циљ“ НАТО авијација је систематски разарала путну и железничку инфраструктуру, електромрежу, фабрике, укључујући и оне без иакакве наменске војне производње, обухватајући чак и школе. Поред конвенционалних, коришћене су и бомбе са осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе, од којих се широм Србије гинуло годинама.

Посебно је систематски разарана нафтна индустрија. Новосадска рафинерија је бомбардована 12, а панчевачка 6 пута. Изгореле су стотине хиљада тона нафте и нафтних деривата, са трајним здравствено-еколошким последицама. Према подацима Црвеног крста Србије, број умрлих од рака, нарочито оних облика рака везаних за изложеност повишеној радијацији, готово се удвостручио, достигавши 2018. цифру од 36.000.

По први пут у историји на мети су се нашле и медијске куће, и то не само преносни системи и ТВ-торњеви, већ и објекти. У рано јутро 26. априла срушена је зграда ТВ Београд, а 3. маја (на светски дан слободе медија) и зграда ТВ Нови Сад на Мишелуку, обновљена прошле, 2020. године.

Све ово је изазвало протесте широм земље. Људи су се сакупљали, прво спонтано, а затим и организовано, да манифестују против овог противправног оружаног насиља. У Новом Саду су место окупљања постале рушевине Варадинског моста.

У таквим приликама је тадашње руководство Музеја Војводине, са др Љубивојем Церовићем (1934-2915) на челу осетило историјски тренутак и упутило апел грађанству да у музеј доноси на поклон предмете везане за бомбардовање и протесте против њега. На тај начин је сакупљено око 80 предмета, неколико плаката, већи број летака и штампе и велики број фотографија, како оних које су направили грађани, тако и оних еминентних фоторепортера.

Прошле, 2020. године, Музеј Војводине је приредио изложбу на којој је изложен већи део колекција тродимензионалних предмета и докумената, као и избор фотографија везаних за те трагичне дане.

Др Предраг Бајић, виши кустос – историча

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja