Ћилим са државним инсигнијама – бисер у музејским збиркама Војводине

Од када је века и света жене су ткале на својим разбојима, од праисторије до данашњих дана. У том ткачком послу долази и до питања појаве и инфилтрације ћилима са свим његовим карактеристикама као типично оријенталног културног добра. Временом је ткање ћилима постао посебан изазов за опробавање вештина ткаља и претворило се у уметнички чин. У Срба, без икакве дилеме данас је ћилим „у најужем кругу симбола традиционалне културе српског народа, а народно ћилимарство се сматра једним од најплоднијих поља његовог уметничког израза“ вели Братислава Идвореан-Стефановћ у својој књизи Техника ткања ћилима код Срба у Војводини (Музеј Војводине 2009, 5). Ћилимарство је настало на основама домаћег ткачког умећа и неговало се као најрепрезентативнији део текстилне радиности. Ћилим је имао спечифичну улогу у традиционалним обичајима српског народа, баш као и у домаћим и локалним култовима. Отуда, није случајно његово уздизање на ниво симбола идентитета српског народа. Његово поседовање (бројност и квалитет) у домаћинству представљало је снагу и богатство куће која га поседује. Представљао је луксузни текстилни инвентар. Иако је распрострањено мишљење да је свака кућа имала ћилим било је и оних породица које су у девојачким миразима морале да се задовоље поњавицама.

У збиркама музејских установа у Србији, али и у приватном поседу чувано као породично благо или код колекционара и у њиховим колекцијама евидентирани су, од Пријепоља до Кикинде, ћилими са државним инсигнијама. До данашњих дана број сачуваних ћилима са државним инсигнијама једва да прелази број прстију на обе руке. У најранијим истраживањима и описима сматрало се да су дело пиротских ткаља и да су настали искључиво у Пироту. У књизи Водич кроз музеје Србије (Београд, 2006) кустоси Етнографског музеја у Београду су међу пет најзначајнијих предмета („топ пет“) који се налазе у њиховим збиркама навели и Пиротски ћилим са грбовима Краљевине СХС/Југославије: у колу (медаљону, марамици…) се налази грб Краљевине СХС/Југославије (са плаштом и круном), док су у пољу (са леве и десне стране од њега по два мања грба (без плашта и круне). Дата је и његова фотографија (стр. 72). Настао је по ослобођењу и уједињењу 1918, у Краљевини СХС/Југославији. И Музеј примењене уметности у Београду, поседује два ћилима са државним инсигнијама.

У музејима АП Војводине, у Вршцу и Кикинди, налазе се такође ћилими са државним инсигнијама, с тим што су другачији од оног у Етнолошком музеју у Београду. На ћилиму у музеју у Кикинди су приказани српски грбови (у колу и у пољу), и према истраживањима етнолога на терену, сматра се да је рад ткаљā из Баната (М. Малуцков, Ћилимарство Срба у Војводини, Н. Сад 2003, 70). Настали су по ослобођењу и уједињењу 1918, у Краљевини СХС/Југославији. Били су присутни у домовима породица, јавним државним установама, културним и просветним друштвима… Готово да није било државних или верских празника када нису изношени на балконе, капије или прозоре. После Другог светског рата са променом друштвеног система у СФР Југославији нестало је њихово јавно излагање баш као и наруџбе за ткање. У кућама су као текстилни инвентар превладали широко доступнији и јефтинији индустријски прекривачи и теписи. То је условило да су се данас ћилими (без обзира на ткање и симболе на њима) сачували у малом броју у „приватним рукама“ и појединим музејима.

Када се у Музеју Војводине основало одељење Музеј присаједињења 1918, отпочело се са истраживањима широм Војводине и прикупљањем музејских предмета који су везани за период ослобођења и уједињења 1918, односно присаједињења војвођанских области (Банат, Бачка, Барања и Срем) Краљевини Србији 1918. године. Тако је, између осталих предмета евидентиран и откупљен ћилим са државним инсигнијама (назван Уједињење 1918). Раскошне је израде и димензија (230 х 180 цм) и на њему су приказане (исткане) државне инсигније: у колу (црни правоугаоник) је државни грб Краљевине СХС/Југославије са чије две стране су државне заставе (плаво-бело-црвено) на барјацима који се завршавају златним врховима, док су у пољу државни грбови Краљевине Србије (чак 22). Окрајница (улама, стаза, вођица…) је у изломљеној линији, и са ресама на бочним страницама. Приликом откупа забележено је да је ћилим из Баната, али тек када се окончају и провере истраживања наћи ће се одговор на питање чијих руку је дело (ткаљā из Баната или Пирота). По откупу ћилим је уведен у Улазну и Инвентарну књигу одељења Музеј присаједињења 1918. У Збирци историјских предмета, уписан је под инв. бр. 1, потом је дат на конзервацију у Музеј Војводине (Одељење конзервације за текстил), а затим, с обзиром да су на ћилиму уочени мањи недостајући делови, и у Атеље 61 (Петроварадин, Тврђава бр. 9). После интервенција ткаљā из Атеље-а 61, ћилим је постављен на сталну поставку Од сна до јаве, Присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918. Његова фотографија објављена је у изложбеном каталогу Од сна до јаве: присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918. године (2018. и 2020), и у одређеним деловима у књизи Записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918, Н. Сад 2019. (приредили З. Вељановић и В. Војводић Мицова)

Иако је на свим ћилимима основна концепција иста (државне инсигније), ипак је сваки од познатих примерака, јединствен и у „коначној изведби детаља потпуно оригиналан“, те својом ексклузивношћу представља прави бисер у збиркама музејских установа и привлачи нарочиту пажњу посетилаца. Отуда и у Музеју Војводине, односно на сталној поставци Од сна до јаве, Присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918, ћилим са државним инсигнијама (Уједињење 1918), спада у ред највреднијих и најатрактивнијих изложених предмета који непрестано изазивају велико интересовање и пажњу посетилаца.

Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос – историчар, руководилац Музеја присаједињења 1918.