Због економске кризе која је наступила после Првог светског рата, у Европи је дошло до хиперинфлације. Таква економска ситуација покушавала се решити издавањем помоћног новца, који се у Европи производио по угледу на кинески и тајландски порцелански новац, углавном коришћен у играма на срећу. Познато је да постоји око 25.000 различитих варијанти овог новца. Порцелански новчићи најчешће су били у облику круга, овала, ромба, лептира, цвета, заставе или листа. На њима су се јављали мотиви животиња – птице, рибе, инсекти (најчешће лептири), предмета за свакодневну употребу (заставе, лепезе) и портрети познатих личности. Били су величине од 10 до 40 мм
Порцелан се у Европи почео производити у 18. веку, у Саксонији. Технологију производње открио је Јохан Фридрих Бетгер. Већ двадесетих година 19. века у Европи се почео издавати и новац од порцелана.
Mеђу првим произвођачима порцелана у Европи била је фабрика у Вустеру у Енглеској. Она је прва издала новчиће од 10 шилинга. Ти новчићи су били глатки, а на реверсу је била скраћеница имена компаније WPC.
Послератна инфлација погодила је све европске државе, а посебно Немачку, пошто је влада Вајмарске републике трошила четири пута више средстава него што је добијала од пореза. Немачка марка доживела је вратоломни пад 1923. године, тако да је вредела мање него хартија на којој је штампана. Новембра 1923. један долар је, по најнижем курсу, вредео 4.200.000.000 марака.
Немачка Рајх банка у почетку је издавала метални новац од цинка и гвожђа, али и папирне новчанице. Папирне помоћне новчанице нису биле добро решење, јер су се, услед лошег квалитета хартије, брзо хабале. С обзиром на то да економски проблеми нису решавани, министарству финансија Немачке је 1919/20. године упућен званични предлог за израду помоћног новца од порцелана на територији комплетне државе. Он је потекао из једне од најстаријих фабрика порцелана – Мајсен, односно њеног директора Макса Адолфа Пфајфера. Дизајн новчића – 10, 20 и 50 пфенига и 1, 2, 3 и 5 марака, предложио je Паул Бернер. Његова идеја је била да на новчићима буду грб, бакља, мост или животиње. Величина порцеланских новчића била је иста као код металног новца.Тако је настао и посебан дизајн за ове кованице. Осмислили су га вајар и сликар Емил Паул Бернер, који је радио у Мајсену, и гравер из Дрездена Фридрих Хернлајн, који је радио за државну ковницу у Фрајбургу. Поменута фабрика издавала је новчиће уз дозволу државе, а на њима је увек био препознатљив знак мајсенског порцелана – укрштени мачеви.
Уредбом министарства финансија Немачке од 31. децембра 1920. године производња помоћног новца од порцелана, глине и керамике дозвољена је областима и појединим градовима у којима су се налазиле фабрике за производњу порцелана, као и онима градовима који су то могли да финансирају – Готи, Саксену, Битерфелду, Берлину и Крогу. На новчићима су се налазили мотиви из свакодневног живота, мотиви везани за пољопривреду, историјске догађаје и религију.
Држава је 1922. године забранила издавање помоћног новца. Међутим, такви новчићи су се и даље издавали, али без ознаке вредности, и то све до 1923. године, када је дефинитивно донета одлука о престанку њиховог емитовања.
Јубиларне медаље од порцелана и керамике издају се и данас.
Нумизматички фонд Музеја Војводине поседује малу колекцију порцеланских новчића (14 комада). У тој колекцији налази се једна медаља немачког песника Фридриха Шилера, издата поводом годишњице његове смрти, као и новчић из периода владавине цара Фердинанда II и новчић из 1773. године који је издао град Улм. Осталих 11 предмета су из 1921. и 1922. године; њих су издали градови који су за то имали посебну дозволу министарства финансија Немачке.
Снежана Добрић, виша кустоскиња, историчарка
