Дивља крушка (Pyrus pyraster (L.) Burgsd.)
Дивља крушка је на Балкану распрострањена са неколико подврста. Расте у готово свим храстовим шумама код нас. Среће се уз рубове шума, на шумским чистинама, а врло ретко у шумском склопу (Grlić 1990; Mratinić and Kojić 1998). Често се на једном месту налази више стабала (Vračarić et al. 1977). За разлику од јабуке није осетљива на сушу проузроковану топлим, панонским ветровима (Mratinić and Kojić 1998; Kroll and Reed 2016). Расте у долинама река, на алувијалним, растреситим, пропустљивим земљиштима, где коренов систем досеже до подземних вода. Постоје многи прелазни облици и хибриди са култивисаним врстама. За разлику од племенитих сорти које већином живе око три деценије, дивља крушка може да живи до 150 година, док мештани Свилојева у Бачкој самоуверено пркосе да је њихова дивља крушка стара чак 300 година.
Слика 1. Дивља крушка (Pyrus pyraster (L.) Burgsd.) је у Археоботаничку башту доспела 2014. Брзина којом расту леторасти је непревазиђена.
Слика 2. Дивља крушка цвета већ средином априла. Оцвала је већ у првој декади маја.
Дрво цвета од средине априла до средине маја. Цветови су бели са изразито црвеним прашницима у средини (Vračarić et al. 1977). Плодови су ситни, 1,5–3,5 цм широки, округласти, жутосмеђе или зелене боје. Маса плода може да варира од 4 до 27 г (Mratinić and Kojić 1998). У плоду се могу наћи једна до десет семенки. Крушке дозревају у септембру и октобру. Плодови су, и кад сазру, доста тврди и опори, али кад презру, а нарочито кад угњиле, веома су укусни и слатки. Дивља крушка постаје интересантна тек кад падне на земљу. Неки аутори, дрвенасте плодове дивље крушке и дивље јабуке сврставају у тзв. кувано воће – кувањем постају укусније (Kroll and Reed 2016; Hillman 2018). Месо је пуно тзв. „камених ћелија“. Једно од локалних имена за дивље крушке у Великој Британији је због тога „коштано воће“ (Hillman 2018). Употреба недозрелих плодова или сорте с великим количинама камених ћелија и грубим мезокарпом (научно речено „месо“ плода) може да изазове пролив и тешке болове у желуцу (Stančević 1980). Са једног дрвета може да се набере и до 30 кг плодова (Vračarić et al. 1977).
Слика 3. Плодови дивље крушке дозревају почетком септембра на Андревљу, Фрушка гора, 2017.
Слика 4. На уздужном пресеку плода видљиве су „камене ћелије“. На попречном пресеку се види пет коморица са семенкама. У овом плоду пронађено је десет семенки, али тај број уме да варира.
У воћарству се дивља крушка употребљава као подлога за калемљење племенитих сорти. Управо овакву дивљу крушку смо експериментално „удомили“ у Археоботаничкој башти 2014. године. Највећи проблем са њом су тзв. интензивни леторасти у мају и потом у јулу и августу. Преко лета могу да нарасту и неколико метара. Тешко ју је обуздати. Неколико пута је досад цветала, али још није родила.
Слика 5. Радни цртеж уздужног пресека угљенисане дивље крушке и угљенисаног семена са Гамзиграда, А. Медовић.
Слика 6. Цртеж угљенисане семенке крушке (Pyrus sp.) из бронзаног доба са насеља Феудвар код Мошорина (Kroll and Reed 2016), цртеж А. Медовић.
На касноримском, односно рановизантијском локалитету Гамзиград код Зајечара које се од 2007. налази на УНЕСКО-вој листи Светске баштине пронађено је неколико целих, угљенисаних плодова дивље, али и древних сорти крушке (Medović 2008). О значају јабучастог воћа на Феудвару, од тога 10 угљенисаних семенки су идентификоване као крушка, не може се рећи много више него да је повремено било сакупљано у природи (Kroll and Reed 2016). Исто се може рећи и за бронзанодобно насеље Жидовар на рубу Делиблатске пешчаре (Medović 2002). Као и за дивљу јабуку, највише угљенисаних плодова дивље крушке потиче из неолита. На каснонеолитском локалитету Винча у једној кући пронађена је већа концентрација дивљих крушака (Filipović et al. 2018). Угљенисани плодови пронађени су у посуди у којој се налази 5 кг зрна двозрне пшенице. Аутори сугеришу да су крушке вероватно чуване у врећама окаченим на зидове или о плафон, или су се чувале у посудама постављеним на „полице зидова”.
Најранији помен узгоја крушака у Европи потиче од Хомера у старој Грчкој, пре нешто мање од три хиљаде година. За крушке је написано да су оне „дар Божји“. Верује се да је најкасније тада почело оплемењивање крушке као гајене биљке (Silva et al. 2014).
Слика 7. Пар кадрова из документарног филма „Борђош, 7000 година пре“. Сакупљање опалих, сад већ укусних плодова дивље крушке на рубу шуме.
Александар Медовић, археоботаничар
Литература
- Filipović D, Obradović Đ, Tripković B (2018) Plant storage in Neolithic southeast Europe: synthesis of the archaeological and archaeobotanical evidence from Serbia. Vegetation History and Archaeobotany 27: 31–44. https://doi.org/10.1007/s00334-017-0638-7.
- Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb.
- Hillman G (2018) Wild Pear (Pyrus pyraster). In: Wild Plant Foods of Britain. http://foragerplants.blogspot.com/search/label/wild%20pear. Accessed 14 Mar 2023.
- Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
- Medović A (2008) Gamzigradski ratari: Dva koraka napred, jedan korak nazad. RMV 50: 151–173.
- Medović A (2002) Archäobotanische Untersuchungen in der metallzeitlichen Siedlung Židovar, Vojvodina/Jugoslawien. Ein Vorbericht. Starinar 52: 181–190.
- Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija,” Beograd.
- Silva GJ, Souza TM, Barbieri RL, Costa de Oliveira A (2014) Origin, Domestication, and Dispersing of Pear ( Pyrus spp.). Advances in Agriculture 2014: 1–8. https://doi.org/10.1155/2014/541097.
- Stančević A (1980) Kruška. Nolit, Beograd.
- Vračarić B, Bakić J, Čolić D, et al (1977) Ishrana u prirodi. Vojnoizdavački zavod, Narodna knjiga, Ljubljana.
