Дивљи хмељ (Humulus lupulus L.)
Хмељ је дуговечна дивља повијуша која расте и до шест метара у висину. Танком, вијугавом и храпавом стабљиком се пење по плотовима, грмљу, али и другом, јачем биљу. Врхови младих стабљика се понекад испреплићу и увијају у смеру казаљке на сату један око другог. Листови су му тропрсти или петопрсти. Као и стабљика, листови су храпави од кратких, крутих длака. Биљка је дводома – постоје “женске” и “мушке” биљке. Хмељ цвета од маја до августа. Само женске биљке носе јајасте шишарке које се приликом брања лепе за прсте. Дугачке су 3–4 цм, а широке 2 цм. У шишаркама се налазе жлездасте творевине које се користе, пре свега, у индустрији пива. Смола из лупулина конзервише пиво спречавајући развој млечно-киселих бактерија, етарско уље му даје пријатан мирис, горке материје (хумулон и лупулон) горчину, а танин га бистри таложећи беланчевине јечменог слада.
Хмељ расте у Војводини као самоникла биљка по влажним и сеновитим местима, уз грмље, рубове шума и обале река. Хмељ се у Европи узгаја од раног средњег века. Најранији писани извори о узгоју хмеља потичу из Баварске са половине 9. века. Ово се уједно поклапа и са археоботаничким налазима из централне Европе. Додуше, први налази плодова (орашица) хмеља у Европи потичу још из неолита. Налази хмеља се бележе и на археолошким истраживањима насеља из гвозденог доба и римског периода. Али, пошто се ради о малом броју налаза, они се тешко могу повезати са производњом пива. Они више указују на употребу ове биљке у исхрани. Јестиви су, може се рећи чак и веома укусни, млади, пролетни изданци. Археоботанички налази хмеља су појавом раног средњег века такорећи експлодирали, а потичу са подручје изнад Алпа. Тек око 14. века почињу да се јављају и први налази у Панонској низији. Први писани подаци о узгоја хмеља код нас везују се за грофа Андреја Хадика који је 1770. године гајио хмељ на свом имању код Футога. У Војводини, пре свега Бачкој, хмељарство је веома важна привредна грана. Центар војвођанског хмељарства је Бачки Петровац.
Данас се у производњи пива искључиво користи гајени хмељ. Шишарке самониклог хмеља, међутим, не би требало употребљавати у производњи, јер могу деловати отровно. Иако је од 1516. године у Немачкој важио закон о чистоћи пива (Reinheitsgebot), по којем су једини дозвољени састојци за прављење пива вода, јечам и хмељ, многе друге ароматичне биљке су корићене зарад прављења тзв. лековитих пива.
Хмељ има и лековито дејство. Шишарке хмеља делују својим горким материјама освежавајуће и окрепљујуће, те јачају желудац, и лупулином као анафродизијак (средство за смањење либида). Јастуци пуњени хмељом помажу, наводно, код несанице. Горки чај од шишарки хмеља делује умирујуће и успављујуће.
У Археоботаничкој башти Музеја Војводине су 8. маја 2013. године посађене три биљке хмеља са археолошког налазишта Градина на Босуту код Вашице Google Maps.
Александар Медовић, кустос – археоботаничар
