Дрен (Cornus mas L.)
Тешко да постоји биљка о којој кола тако велики број историјских прича. Не само да је српски јунак из народних епских песмама, Марко Краљевић, небројано пута широм школских учионица цедио суву дреновину, већ је и Александар Велики, наводно, због дрена ушао у историјске књиге, а да ми тога нисмо свесни.
Дрен је грмолики жбун или мало дрво које рађа меснате, јестиве, црвене плодове у облику маслине. Обично нарасте до 3–4 м у висину, али може да буде и виши, 5–7 м. Има кратко дебло и окруласто-пирамидалну круну. У Србији је распрострањен на целој територији, претежно у храстовим (Mratinić and Kojić 1998), али и буковим и грабовим шумама (Milošević et al. 2022). Генерално гледано, али и из личног искуства, споро расте. Није веома конкурентан и стога се ретко налази у спрату жбуња. Углавном се налази на топлим, сувим, сунчаним, повремено полусеновитим местима у степским шумама или сувим шумама. Са повећањем притиска сене, врста расте укосо према светлости. Кора дрена је испуцала и подсећа на кожу крокодила (Dörken 2010). Од једног цветног пупољка формира се штитаста цваст од 10–23 жутих цветова. Дрен цвета рано, у другој половини фебруара.
Сл. 1. Дрен расте натенане. Није много нарастао од 2017.
Сл. 2. Цветни пупољци су крупни, округласти и спремни већ почетком новембра.
Сл. 3. Ако већ не воли брзо да расте, онда воли да буде први у цветању. Снимљено у Археоботаничкој башти крајем фебруара 2023.
Скоро сви делови биљке су употребљиви, а пре свега њено дрво. Оно је веома тврдо, тешко, али уједно и еластично и дуговечно (Šilić 1990). Вековима је цењено за израду оружја. Суво дрво има велику густину, око 0,95 г/цм3. Због тога наводно не плута на површини воде. Ово смо проверили у ad hoc експерименту уз присуство два сведока. Грана, додуше тек одсечена са дрвета дрена у Археоботаничкој башти је потонула у кофи пуној воде „као олово“. Поређња ради, густина дрвета граба (Carpinus betulus), комерцијално коришћеног дрвета са највећом густином, износи 0,74 г/цм3, а храста (Quercus sp.) 0,64 г/цм3. Једино дрво, односно грм, које је међу 48 испитаних врста у експерименту тврђе од дрена је ― да човек не поверује ― јоргован (Syringa vulgaris). У прошлости, на пример, дрен је сађен у шумама како би се обезбедио извор веома тврдог дрвета (Kolář et al. 2019).
Сл. 4. Дрво дрена тоне као олово у води.
Управо густина дрвета дрена, oд које потиче његова тврдоћа, описана је у народној песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија:
… Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити”.
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал’ из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време”.
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв’је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана”…
Слика 5. Краљ Марко Мрњавчевић. Фреска на јужном зиду Цркве Светог Димитрија у Марковом манастиру код Скопља (1376‒1377) (извор: Википедија)
У античкој Грчкој, дрво дрена се сматрало једним од највреднијих. Од њега су се правила бацачка копља за лов, као и ратна копља. На основу писаних записа дреновина се користила за прављење копаља најкасније од седмог века п. н. е. Дреновина је била толико цењена за израду копаља да је назив дрвета у песмама употребљаван као синоним за копље у четвртом и трећем веку пре нове ере. Сариса копље, дворучно копље дужине 5,5 м, а тешко 5,5–6,5 кг које је користила македонска фаланга под Филипом Македонским и Александром Великим било је израђено од дреновине. Дрво дрена је, упркос томе што је коришћено за копље ове дужине, могло да издржи своју тежину. Било је и довољно чврсто те копљиште није морало да буде већег пречника (до 3,5 цм) да би се избалансирала тежина његове дужине. Међутим, и даље је задржавало своју еластичност. Македонска коњица је користила другу врсту копља – ксистон. Било је краће, између 3,5 и 4,25 м. Чувени мозаик у Помпеји приказује Александра Великог како га држи у једној руци.
Сл 6. Александар Велики у руци држи копље од дреновине (извор: Википедија).
Недавно рађена студија музејских предмета израђених од дрвета у Аустрији открила је многе занимљиве појединости (Klein et al. 2016). Дреновина се користила за израду предмета који поседују високу ударну чврстоћу. Дрво се показало изврсно и у ситуацијама када је било потребно да се смање вибрације. Осим тога дрво пружа стабилност код предмета већих димензија. Коришћено је за израду ручки алата, за пречке мердевина, за предмете у текстилној индустрији, на пример, као ткалачки шатл или за ударне алате као што су чекић или млатилица за жито. Још један део дрвета дрена заслужује пажњу. Ради се о кори која се од најранијих веремена користила за израду ужади. Најславније уже, односно чвор направљн од овог ужета је описао Аријан у Александровој анабази из 2. век н. е.:
… ко год је могао да олабави конопац којим је био везан јарам кола, био је предодређен да буде владар Азије. Конопац је био направљен од коре дрена, а чвору се није видео ни крај ни почетак.
Сл. 7. Романтична представа Александра Великог како пресеца Гордијев чвор, Жан-Симон Бертелеми, око 1767. (извор: Википедија)
Аријан је ову причу преузео од Аристобула из Касандреје, инжењера на Александровом двору. Његово дело о Александру је нажалост изгубљено. За разлику од Аријана и Плутарха, који су користили његово дело, Аристобул има нешто приземнију причу о Александру и чвору. Александар је заправо веома једноставно успео да реши до тада нерешиви проблем ― извукао је клин којим je јарам причвршћен за руду и тако ослободио јарам, подвиг за који је легенда тврдила да га може учинити само владар Азије (Albaladejo Vivero 2020). Међутим, не приличи једном Александру Великом овако „мекани“ потез; данас би рекли не уклапа се у имиџ бруталног војсковође. Он мора да се „слика“ на Харли Дејвидсону, а не на електричном тротинету. Зато је и данас много прихваћенија прича о пресецању чвора. Али, за нас остаје битно да је канап направљен од корена дрена.
Дрво дрена се користило за израду музичких инструмената. Кавал је народни дувачки инструмент распрострањен у Турској и на Балкану . Отворен је са обе стране цеви и израђен од једног комада дрвета. Дрво које се користи за израду кавала код нас је обично јасен, међутим Бугари се „куну“ у дреновину.
Плод је црвена (август–септембар) висећа коштуница (дрењина), дуга око 12 мм и 5 мм широка, променљивог, углавном елипсоидног облика (Šilić 1990). Диоскорид у свом делу De materia medica у првом веку нове ере наводи да је плод јестив, али опор ― добар је за прекомерно пражњење црева и дизентерију, било да се помеша са сапом (сирупирано младо вино) или једе са месом. За разлику од жира, чини се да се дрен није сматрао „храном у гладним годинама“. Гален, грчки лекар у римском царству наводи да су дрењине, купине, жир и плодови јагоде традиционална храна међу онима који живе на селу, док плодови осталог дрвећа и жбуња нису. Диоскорид помиње да су се дрењине киселиле и јеле као маслине. Овај начин конзумирања се одржао све до скора у Италији, на југу Француске, али и Немачкој (Hallier 1886; Grlić 1990). Тамо су се брали непотпуно зрели плодови и потом конзервирали у сланој води у коју је додат коморач и потом јели (Grlić 1990). У Немачкој су кували плодове са шећером и сирћетом и тако конзервирали, а потом додавали јелима од теста и кромпира (Hallier 1886). Италијански протестант Ђакомо Кастелветро 1614. године сматра да је дрењина добра за јело у јесен, али не сматра да је то озбиљно воће, закључивши да је више за труднице и малу децу него за одрасле мушкарце (Castelvetro and Riley 2012). Римски песник Овидије помиње плодове дрена у Метаморфозама док описује тзв. Златно доба. У класичном периоду дрењине су биле можда најпознатије као храна за свиње као што је описано у Хомеровој Одисеји: Сада им је Кирка бацила да једу жиреве храста и црнике и плодове дрена, какве увек једу свиње које спавају на земљи. Док не сазру имају опоро и кисело месо, а у пуном зрењу кад смекшају и постану тамноцрвене и почну саме да опадају попримају слаткаст укус (Grlić 1990). Тада се месо лакше одваја од коштице. Пецароши знају да је месо зреле дрењине изврсан мамац за рибе (Hallier 1886). Чак се и коштице могу искористити. Цеђењем се добијало уље.
Сл. 8. Плодови се скривају у густој крошњи већ почетком маја.
Сл. 9. Иако су 1. августа 2023. плодови били црвени, нису били још зрели.
Плод и други делови дрена, попут листа, цвета и коре користе се у традиционалној медицини за лечење разних болести (Hosseinpour-Jaghdani et al. 2017). Кора дрена лечи, наводно грозницу. Одвар од коре се користи за лечење маларије, јачање желуца и за гашење жеђи, а цветови ове биљке користе се у лечењу дијареје. Зрели плодови дрењине прописују се код поремећаја варења и излучивања, али и за побољшање функције јетре. Филагрије Епирски, лекар у 3. веку, записао је рецепт за прављење лека пријатног укуса (Dalby 2003). Још крајем 19. века у Немачкој се од сувог лишћа справљао чај пријатног укуса (Hallier 1886). Да се и код нас цени дрен као традиционално медицинско средство не треба трошити пуно речи. Довољно је само поменути народну изреку здрав као дрен. Борисав Станковић је у свом делу Ђурђевдан описао детаљ који се везује за празник: Јер ко се тада — на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка — окупа, биће целе године здрав ко дрен, чије лишће, тада набацано, плива по води…
Кад је нека биљка у народу цењена уме да се и прецени, па чак и у озбиљнијој литератури. Често јој се придодају, сасвим неоправдано, заслуге за неке „историјске чињенице“. Тако човек може да налети на податак да је нпр. Тројански коњ направљен од дрвета ове биљке. Наравно, под условом да су Тројански коњ, или пак Троја заиста и постојали. Дрен самоникло расте у Турској – па чак и у околини данашњег града Чанакале поред кога се налазе остаци „древне Троје“ (Taş et al. 2023). Међутим, дрен је овде више налик грму и не налази се толико често у природи. Тешко да би се толики број дрветā, и то након десетогодишње опсаде, нашло да би се саградио грандиозан коњ. Недалеко од Троје се налази планина Ида (Dörken 2010). На њој расте, нордманова, односно кавкаска јела (Abies nordmanniana ssp. equi-trojana). Име подврсте сугерише да би заправо она била прави кандидат за израду коња. Много више од самог имена говори чињеница да овог дрвета има у изобиљу.
Сл. 10. Попречни пресек угљенисане коштице дрењине са локалитета Хисар код Лесковца из 13. века пре нове ере (Medović 2012)
Археоботанички су документовани налази дрењине још из мезолитског периода код нас, односно потичу са средине седмог миленијума. На археолошком локалитету Власац у Ђердапској клисури пронађене су уљенисане коштице дрењине у гробовима са спаљеним људским остацима (Filipović et al. 2020). Истраживачи верују да су дрењине у симболичном ритуалном обреду прво поједене, а потом коштице одложене у ватру, као дар мртвима, и тако постале део гроба. Угљенисани остаци дрењине се проналазе веома често на археолошким локалитетима, чак и кад се ради о фрагментима коштице. Веома лако се препознају. Много мање је доказа употребе дрвета дрена на археолошким локалитетима, али то више лежи на истраживачима који много ређе анализирају „ћумур“. Додуше, немогуће је разликовати дрво дрена од дрвета такође широко распрострањеног грма пасдрена (Cornus sanguinea) (Schweingruber 1990). Његове округле коштунице сматрају се отровним. Тешко да ћете умрети од њих, али вам сигурно неће бити добро ако их конзумирате.
Александар Медовић, археоботаничар
Литература
- Albaladejo Vivero M (2020) Aristobulus of Cassandreia: An Engineer at the Court of Alexander the Great. In: Myrdal E (ed) South Asian Archaeology and Art 2014. Dev Publishers & Distributors, New Delhi, pp 99–114
- Castelvetro G, Riley G (2012) The fruit, herbs and vegetables of Italy: an offering to Lucy, Countess of Bedford. Prospect Books, Totnes, Devon
- Dörken V (2010) Pflanzenporträt: Cornus mas – Kornelkirsche (Cornaceae). Jahrbuch des Bochumer Botanischen Vereins 1:213–215
- Filipović D, Akšić MF, Zagorac DD, Natić M (2020) Gathered fruits as grave goods? Cornelian cherry remains from a Mesolithic grave at the site of Vlasac, Danube Gorges, south-east Europe. Quaternary International 541:130–140. https://doi.org/10.1016/j.quaint.2019.10.018
- Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb
- Hallier E (1886) Flora von Deutschland. Verlag von Fr. Eugen Köhler, Gera-Untermhaus
- Hosseinpour-Jaghdani F, Shomali T, Gholipour-Shahraki S, et al (2017) Cornus mas: a review on traditional uses and pharmacological properties. Journal of Complementary and Integrative Medicine 14:. https://doi.org/10.1515/jcim-2016-0137
- Klein A, Bockhorn O, Mayer K, Grabner M (2016) Central European wood species: characterization using old knowledge. J Wood Sci 62:194–202. https://doi.org/10.1007/s10086-015-1534-3
- Kolář T, Gryc V, Mayer K, et al (2019) Wood species analysis of traditional hand-operated spinning wheels from Central Europe. IAWA Journal 40:92–105. https://doi.org/10.1163/22941932-40190223
- Medović A (2012) Late Bronze Age Plant Economy at the early Iron Age Hill Fort Settlement Hissar? RMV 105–118
- Milošević T, Milošević N, Simović S, et al (2022) Diversity among native Serbian cornelian cherry (Cornus mas L.) accessions: An ideal plant for sustainable cultivation, source of antioxidants and functional food. Scientia Horticulturae 306:111450. https://doi.org/10.1016/j.scienta.2022.111450
- Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija,” Beograd
- Schweingruber FH (1990) Mikroskopische Holzanatomie: Formenspektren mitteleuropäischer Stamm- und Zweighölzer zur Bestimmung von rezentem und subfossilem Material = Anatomie microscopique du bois = Microscopic wood anatomy, 3. Aufl. Flück-Wirth [in Komm.], Teufen
- Šilić Č (1990) Atlas drveća i grmlja, 4. izd. Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo, Beograd
- Taş A, Gündoğdu M, Özer G (2023) Molecular and agromorphological characterization of Cornus mas L. genotypes in the flora of Turkey. Genet Resour Crop Evol 70:639–654. https://doi.org/10.1007/s10722-022-01452-0
