Трагови поправки на керамичким посудама сежу далеко у прошлост. Због својих својстава, керамичке посуде су склоне ломљењу, пуцању и другим видовима оштећења, те је одувек постојала потреба за осмишљавањем начина на који им се може продужити животни век. У највећем броју случајева, функција посуде би након поправке била промењена.
Од неолита до нашег времена, присутни су различити видови интервенција на оштећеним и поломљеним посудама. Најчешће су фрагменти избушени и међусобно спојени неким органским материјалом попут кожне врпце или канапа. У каснијим периодима, када је употреба метала заживела у већем обиму, избушени комади повезивани су бакарном жицом. То нам је познато на основу налаза жице in situ на појединим фрагментима античке керамике. Током праисторије су се мењали алати за бушење рупа и материјали за везивање поломљених делова, али принцип се није мењао. При ивицама фрагмената посуде, бушене су рупе кроз које је провлачена врпца или метална жица као спојница, која је држала комаде заједно.
Као средство за лепљење, још у неолиту Блиског Истока, забележена је употреба битумена. Он се често користио у комбинацији са претходном методом поправке, нарочито када је било потребно да посуда буде колико-толико водонепропусна. Битумен се користио на широком простору и у каснијим епохама.
Понекад се са поправкама у прошлости одлазило и корак даље, тако да су се уместо недостајућих оригиналних фрагмената уметали фрагменти других посуда, што можемо сматрати неким видом рестаурације.
Разликујемо поправке на посудама, које су изведене тако да не буду превише уочљиве и оне код којих се није водило рачуна о томе да ли ће „конзервација“ бити видљива. Тако можемо извести и закључак да је секундарна употреба посуде чија је поправка превише очигледна, чисто утилитарна и неестетска.
Поправљена посуда могла је представљати веома вредан предмет који је управо због своје вредности поново састављен. Са друге стране, могуће је да је посуда састављена жицом, материјалом који је у одређеним периодима био скупљи од саме посуде, имала чак и већу вредност него што је то био случај пре ломљења. Оно што је извесно јесте то да су посуде, које су служиле за држање течности или кување, ретко могле поново да врше исту функцију.
Бројни су случајеви конзервације и рестаурације у модерном добу, које су уклањале и покривале старе поправке из времена секундарне употребе посуде. Тек се у новије време више пажње обраћа на старе поправке, њихов физички изглед, односно траг који остављају на предмету, као и на културну биографију предмета.
У збиркама Музеја Војводине налази се велики број посуда са траговима древних поправки. За пример су одабране две посуде из различитих периода прошлости.
Једна енеолитска посуда, која припада костолачкој култури, са налазишта у Тителу и један средњовековни лончић 7-8. века из Хоргоша. На овим примерима је уочљиво да се у различитим периодима размишљало на веома сличан начин, али је коришћен различит материјал за везивање фрагмената. У првом случају је то морао бити неки органски материјал, јер употреба метала још није заживела у толикој мери, док у другом случају осим органског материјала у обзир долази и метална жица.
Посуда костолачке културе из Титела
Лонац 7-8. века из Хоргоша
Марија Ћуковић, конзерватор за керамику
