Чарапе, мушке, свакодневне.
Најинтригантнија прича о двопређно плетеним чарапама је она о чарапама из села Хртковци у Срему. Ове, слободно можемо рећи, архаичне чарапе, носили су припадници мале етничке заједнице Климената. Клименти су пореклом албанска католичка заједница из области Малесија, на планини Проклетије. Један део њих се доселио у Срем након аустријско-турских ратова. Они су заједно са Србима у другој Великој сеоби Срба, под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1739. године, прешли Дунав и населили се на потес између Инђије и Старе Пазове. Нешто касније, 1747. године, аустријска држава их је за стално населила у места Хртковци и Никинци.
Чарапе, женске, свечане
Чарапе Климената су плетене танко упредене, чврсте вуне само у црној и „белој“ боји чиме је створен ефекат позитив/негатив. Чарапе за сваки дан су биле од природне беле вуне са црним орнаментом уплетеним уз отвор чарапе. Архаичност ових чарапа се огледа у начину плетења. Наиме, оне се плету од прстију ка отвору. Такође, на неким примерцима наилазимо и на једну изузетно древну технику плетења, познату код нас као поплет или рубено. Поплет се изводи помоћу једне, дрвене, пљоснате игле са рупом на средини тела. Овај начин плетења сматара се праисторијском техником која је на просторима Европе егзистирала много пре плетења помоћу две, односно пет игала. Најстарији примерци чарапа у музејима, који потичу из античког периода, рађени су овом техником. Техника поплета је нарочито дуго опстала у Скандинавији под називом nalbinding, али су материјални остаци нађени и у северној Африци. Подразумева употребу једне игле са ушицом и кратким комадом нити која се стално надовезује. Такође је забележена и код многих народа у Русији. Наравно, многе двопређне чарапе балканског становништва су рађене у целости или делимично овом техником. Код Климената из Хртковаца поплет је рађен само у 5 до 8 редова и то на свечаним мушким чарапама.
Поплет на мушким чарапама
Орнаментика на чарапама Климената је веома необична. Свечане чарапе млађих мушкараца и жена су израђене од црне вуне, док су бели геометријски орнаменти распоређени на горњем делу стопала и дуж отвора. Истраживач Климената, Крунослав Ткалац даје за ове орнаменте арбанашку терминологију: биштане (биш – реп), барјокане (барјоке – увојци косе), ђусане, љуљане (љуљан – љиљан). Брачни пар Поповић, који се бавио истраживањем и сакупљањем двопређних чарапа, наводе следеће називе: бопчице, потричарци, помицаљке, кукаста и права реска итд. Ткалац наводи да је орнаментика на чарапама у вези са орнаментиком женских вунених кецеља, тзв. футгуњâ, које су се обавијале око доњег дела тела.
Хртковчанка у футгуњи, 1910. фото. Др Радивој Симоновић
Захваљујући томе што се ове чарапе данас чувају у Музеју Војводине, не само да је могуће видети ове заборављене аксесоаре, већ их је могуће и обновити и тако ову угрожену баштину сачувати од заборава.
Катарина Радисављевић, музејски саветник – етнолог
