Memento mori…
Колико пута сте прошли поред споменика – скулптуре, бисте на постаменту, летимично га погледавши, помисливши: следећи пут ћу застати да видим о чему се ради? Око нас је мноштво споменика, који су ту да нас на нешто подсете, да нам нешто саопште… само, шта? Свакодневно се бавимо живим људима, углавном даљима или потпуним незнанцима… Имају ли нас чему научити људи којих одавно више нема, о којима немушто причају испрани каменови, који мирно стоје ишчекујући да их приметимо?
Да ли тако стоје ствари у нашим животима? Јесмо ли спремни да видимо само оно чиме нам се маше пред носом, што нам се продаје, сервира – док толике ствари пролазимо немајући стрпљења да им се посветимо. Да ли смо способни да доживимо само оно што нам се подастре, натури? И какве вредности имају такве ствари? Какве идеале нуде и продају данашњи идоли, људи, који ће, на краће или дуже, бити памћени?
И како би изгледао ваш споменик – прави, израђен од камена, или, пак, нека његова будућа форма – у виду ваше Фејзбук странице запечаћене постмортем, рецимо, и на који начин би требало да сведочи о вашем некадашњем постојању? О чему бисте желели да говори неком будућем човеку, потпуном незнанцу? О томе чиме сте се бавили и шта сте тиме постигли, или о вредностима које су вам биле од значаја, о спознајама до којих сте дошли…? Да ли, осим потврде да смо некада постојали, бивствовали, споменици могу да служе још чему? Шта бисмо њима још могли завештати генерацијама које долазе? Или су наши споменици само сведочанство вечите исте људске таштине, неутаживог порива да се остави трага и буде познат и поштован?
Уколико сте некада прошли тротоаром Дунавске улице, испред броја 35, могли сте доживети баш то што стоји на почетку текста, јер су вас, иза старе ограде од кованог гвожђа, са травњака дворишта Музеја Војводине гледали римски споменици из Античке епиграфске збирке музеја. О чему ови споменици причају, прочитајте у наредном периоду, у чланцима посвећеним најзанимљивијима од њих.
Епиграфска збирка Музеја Војводине – настала је приликом заснивања самог Музеја, 1947. године, од поклона Матице српске Музеју Војводине. Већи део њених споменика потиче са територије римског муниципијума – потоње колоније Басијане (Bassianae), која се налазила код данашњих Доњих Петроваца у Срему. Остали споменици пронађени су приликом ископавања различитих локалитета у Старој Пазови, Голубинцима, Крчедину, Тителу, Гомолаве у Хртковцима… Збирка броји укупно 23 епиграфска предмета, који се могу поделити у следеће категорије:
Почасни споменици – каква је Почасна база цара Валеријана, настала поводом проласка императора Валеријана кроз данашњи Срем 253. године н. е. (о којој ћете моћи читати у једном од чланака).
Заветни споменици – које су по провинцијама Римског царства својим божанствима подизали римски војници и ветерани. Најчешће су били посвећени Јупитеру или Јунони, а могли су бити намењени и неком од божанстава покорених народа великог царства, чији су припадници такође служили у римској војсци.
Надгробни споменици – означавајући место укопа покојника, неретко су били богато украшени рељефним орнаментима и представама, са натписима који говоре о покојнику, и који су остали као драгоцено сведочанство о начину живота у царству тога доба.
Никола Мркшић, кустос – археолог
